jesen-samuraja-24-800x430


Dobar zalet ostvaren filmom Mali Budo, gotovo ista autorska ekipa ne pretvara u laku pobedu u Jeseni samuraja


Kristina Đuković

Nakon debija Mali Budo koji je vratio dostojanstvo domaćoj komediji po standardima nesputanog duha Dragojevićevih Anđela, reditelj Danilo Bećković, svojim drugim filmom, Jesen samuraja, nastavlja putem repertoarskog filma. Iako i ova komedija s elementima sportske drame čini da odlazak u bioskop radi domaćeg filma deluje kao zabavna ideja, žanrovski kompleksniji zahvat i polaganje vere u filmofilsko iskustvo domaćeg gledaoca dodaje novi, uzbudljiv zaokret u ranom opusu ovog reditelja.

Prividna jednostavnost priče o bivšem karatisti Vladici Simonoviću koji, sopstvenom nemarnošću, biva izbačen iz Karate saveza i primoran da se vrati u rodni Bečej, scenaristi Dimitriju Vojnovu poslužila je kao polje za razigravanje jednog od najlepših zanemarenih holivudskih podžanrova – borilačkog filma. Sam protiv svih i sam protiv sebe matrica ovih filmova, unutrašnja borba glavnog junaka pretočena u fizički trening rekreirani su u Jeseni samuraja s vidljivim oduševljenjem i posvećenošću.

jesen-samuraja-plakat-cir_223x324_srbZa razliku od savremene holivudske tendencije deglamurizacije i senčenja naivnosti borilačkog filma, vidljive u ostvarenjima poput Rvača, Fokskečera ili Devojke od milion dolara, Jesen samuraja pokušava da skloni traku s muzejskog eksponata i zaista zapleše na Van Damovoj strunjači. Nedvosmisleno smeštanje priče u savremenu provinciju dobro je izbalansirano s muzikom, kostimom i scenografijom koji, minimalnom stilizacijom, ostavljaju prostor za retro asocijacije na osamdesete, kada je ova vrsta filma bila na svom vrhuncu.

Nastojanje da se, bez cinizma, isprati Vladičin put od lažnih do prave bitke, na momente odlazi u suvišna dijaloška objašnjavanja i stilska iskliznuća. Tako ekspozicija filma, odnosno predstavljanje Vladice kao posrnulog samuraja, pati od žurbe da se uvede prvi trop borilačkog filma, pa gledalac može steći utisak da je glavni junak, kroz neku vrstu prologa, isporučen svojoj žanrovskoj sudbini. Ipak, u trenutku kad Vladica dospe u Bečej, savršeno postavljen odnos sa ocem Milojem, postaje stabilan oslonac za dalji tok priče, na momente kradući empatiju od, u prvi plan smeštenog, romantičnog zapleta. U odnosu oca i sina, provučenom kroz sukob idealističke i pragmatične primene samurajskog kodeksa, mudro, ali i emotivno porinut je unutrašnji sukob svake iole zamišljene glave u savremenoj Srbiji.

Za razliku od Malog Buda u kom komedija izbija u gejzirima, humor u Samuraju više proističe iz odnosa likova nego iz komičnih situacija i, baš kao u uzorima poput Karate Kida, proizlazi iz činjenice da je junak, koliko god ozbiljan u ringu, zapravo detinjasto šeprtljast u situacijama van njega. Ovaj spoj naivnosti i borbene prisutnosti dobro gađa žilu kucavicu glumačke persone Petra Strugara koju je načeo Montevideo. U spoju sa džangrizavom dobrotom jednog Jode koju nosi Nikola Kojo i vedrine kojom pleni Hristina Popović, Jesen Samuraja emituje trobojni glumački laserski zrak kao spektar životnih energija zahvalnih za lep, vandamovski svet osnovnih boja.

Dobar zalet ostvaren filmom Mali Budo, gotovo ista autorska ekipa ne pretvara u laku pobedu u Jeseni samuraja. Ako je prva komedija bila podesna za cepkanje na jutjub linkove i usvajanje šala u svakodnevnom govoru, Jesen samuraja je film koji biste poželeli da imate na VHS. Umesto ponavljanja, ovaj film podseća na lepotu premotavanja.

 

Podeli s drugima
  • 103
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    103
    Shares