Ivonin izbor 4-4-2 – Boris Jovanović


Kraj radnje, koji je početak knjige Ivonin izbor 4-4-2, u principu otvara priču jer ovde sve zavisi od izbora. Uvek ga imaš, samo što, kad zajebeš, kažeš da nisi imao izlaza


Zoran Mišić

Žanrovska literatura kod nas, iako vrlo rado čitana, ne uživa naročiti status pogotovo kod onih kritičara i teoretičara koji od pisane reči očekuju isključivo nešto kao „veeelikiii ruskiii roooman”, što je i sam Nikola Koljada ismevao u svojoj slavnoj drami „Murlin Murlo”. Možda je i razlog tome, da parafraziramo tezu Zorana Živkovića, našeg barda najpopularnijeg žanra ove književne grane naučne fantastike, koji kaže „da leteći tanjiri ne sleću u Lajkovac”.

Možda i ne, ali ako smo zbog loakcije „među šljivama” skrajnuti s mejnstrimova Es Efa, bar što se kriminala kao žanra tiče, daleko od toga da nam je tu nešto strano. Da se ne lažemo. A tek što se tiče nameštanja fudbalskih utakmica, tu smo stvarno „na domaćem terenu”.

Zato je fascinantno da naša književnost ne obiluje delima na ove teme, ali da za dobru (i zanimljivu) knjigu i spoj ovih tema kriminala i fudbala nikada nije kasno, potvrđuje roman kragujevačkog novinara Borisa Jovanovića Ivonin izbor 4-4-2.

Tek drugi roman u nas o fudbalu: Igra (pre)komplikovana za umetnost

Zanimljivo je da, iako je fudbal na ovim prostorima prisutan već više od 13 decenija, Jovanovićeva knjiga Ivonin izbor 4-4-2 tek je drugi roman koji se bavi ovom tematikom u nas.

Prvi je čuveni Crveni kralj Ivana Ivanovića (pisca, ne voditelja), objavljen 1972. godine.

Autor Ivanović je zbog ovog romana imao grdne probleme. Probleme?! Malo je reći: Ivanović je osuđen na dve godine zatvora „zbog povrede ugleda SFRJ”, isteran je s posla iz kuršumlijske gimnazije, gde je predavao srpskohrvatski jezik, knjiga je zabranjena, njen tiraž spaljen, piscu je imputirano da je „američki agent”, da kalja ugled socijalističke Jugoslavije, da je udario na samog Tita (Josip Broz je baš tih dana ofarbao kosu u crvenkastu nijansu), da je, po UDBI, napiso „politički pamflet u književnom ruhu”, iako je jasno naglašeno da je u pitanju – fikcija, i to čista.

Danas, po Borisu Jovanoviću, nema mnogo dobrih knjiga o fudbalu.

– Ima dobrih knjiga u Engleskoj, ali one se bave ekonomijom fudbala, stvaranjem onoga što zovemo PL (Premijer liga. prim. prev) što jeste najveći sportski brend na svetu, iako Englezi baš puno ne umeju fudbal. Ali, sve ostalo povezano s igrom, rizikuje da bude istorija fudbala, almanah, prepričavanje utakmica, a to zanima mali broj ljudi. Prosto, fudbal kao igra, za mene i sport generalno, nije pogodan za književnost, ali ni film. Suviše je komplikovan za umetnost, smatra Jovanović.

Jovanovićev roman izašao je nedavno u izdanju kuće SLOVOpres. Kritičari su odmah dali svoj sud: „Na prvi pogled teško sklopiv jer je ’iscepkan’ likovima od kojih svako govori u prvom licu, Ivonin izbor 4-4-2 posle prvih nekoliko stranica jednostavno usisa čitaoca, uvuče ga u svet nekadašnje fudbalske ekipe”, zaključili su oni svrstavši Jovanovićevu knjigu u (pod)žanr noara, što i nije daleko od istine.

Knjiga dočarava sudaranje sujeta, različite životne želje i još različitija ostvarenja, uglavnom promašaje i nezadovoljstvo, koji se ponavljaju kad najuspešniji fudbaler tima koji je, naravno, prodao utakmicu svoje generacije po povratku iz Nemačke, gde je ostvario za naše uslove zavidnu karijeru, dvadeset godina kasnije, poziva na okupljanje i zajedničku večeru. Naravno, sa sve krvavim razrešenjem.

Nema pozitivnih, ali ima „(op)pravdanja”

Tu je uvek i žena (kako u fudbalu – kao klupska „premija” za tek pristigle uspaljene nogometne nade iz provincije, tako i u kriminalističkom žanru, ali i životu samom) Ivona (Slavica), čiji će izbor, kao što naslov kazuje, umnogome odrediti živote i sudbine svih 11 aktera tog tima. Radnja se odvija brzo, filmski, jer Jovanović u pisanju kao da se pridržava one hičkokovske maksime: „Film je život sâm, ali bez dosadnih delova”, likovi i ambijenti su živopisni i životni, onako „baš naši”. Poglavlja su nazvana po mestama i pozicijama u timu gde su akteri nekada pikali fudbalicu (Desetka, Golman, Napadač…) ili po onome što su postali kad su okačili kopačke o klin (Taksista, Pandur, Narkoman, Konobar, Lopov, Psiho…).

– Knjiga je izašla krajem godine, poslednjih dana decembra, taman da niko ne može da je kupi za Novu godinu, a da ne dobije koronu. Dakle, uglavnom je išla „onlajn”, kaže Boris Jovanović u svom prepoznatljivom, duhovitom stilu.

On ne poriče da je Ivonin izbor na tragu nekih njegovih književnih uzora jer čita mahom strane pisce: Amanitija, Sorigu, Kamilerija, Elroja i još neke s italijanskog i engleskog područja.

Knjiga zanimljivog i zagonetnog naslova – Aleksandar Đoković: Psihološki rolerkoster

– Neobično zanimljiv i zagonetni naslov na prvi pogled asocira na istoimenu pesmu ili pak na formaciju igrača u fudbalskom timu. Međutim, radnja koja se krije iza ovog naslova nije ništa drugo nego jedan psihološki rolerkoster, kojim nas autor na uzbudljiv način vozi kroz različita životna iskustva viđena sopstvenim okom. Naizgled jednostavnim stilom, prožetim izrazito deskriptivnom notom, radnja ovog dela nas kroz različite likove navodi na postavljanje važnih pitanja, što na koncu ovo delo čini filosofskim. Obraćajući nam se uvek u prvom licu, svaki od pomenutih likova stvara veoma jake, upečatljive i opipljive slike. Kao što i sam autor na početku dela kaže: „Dovoljno je poražavajuće što smrt ne bira, majstora ili mesara, klasu ili zalutalog siledžiju, kolekcionara aplauza”, čime nam latentno najavljuje uzbudljiv ples kroz podijum na kome se prepliću pitanja života, smrti, ljubavi, snova, poverenja i borbe za opstanak. Iako je ovaj podijum u knjizi prikazan kroz fudbalski teren, on je nešto mnogo više od toga. Čitav ples odigrava se na jedan humoristički način, i to je upravo ono glavno, što čitaoca ne ostavlja ravnodušnim, stoji u Đokovićevoj recenziji Jovanovićevog romana.

– Nisam u večitom fazonu „krenuo sam iz sela, a majka mi spremila zastrugu kajmaka i zavila pogaču” ili da „raspetljavam tajne iz 1538. godine”, iskren je autor „Ivoninog izbora”.

Njegov roman je urban, crnohumoran, s brojnim odrednicama na pop kulturu na kojoj smo stasavali i reminiscencije kultnih filmova poput Od sumraka do svitanja (braća Set i Riči) ili nenadmašnog Kuma.

Nameće se logično pitanje da li je njegova višedecenijska karijera sportskog novinara bila ključna da radnju knjige „smesti” baš u okvir fudbalskih terena, svalačionica, utakmica.

– Smestio sam je u okvir u kome sam se kretao, ali bitnije su ljudske strasti, okolnosti u kojima živimo, ova močvara od društva, gde su svi pronašli novo nečasno zanimanje. Kad ovo zlo bude prošlo, mnogi će reći: „Samo sam radio svoj posao” ili „Morao sam zbog posla”, pa i moji junaci uglavnom (nema pozitivnih likova) opravdavaju svoje odluke. Površina je fudbal, ali on je samo povod, tim pre što je knjigu o fudbalu, a da se ne dotakneš huligana i tih nekih stvari što Ukrajinci nazivaju „okolofutbal”, nemoguće napisati, a da ne smoriš s nekim detaljima povezanim s tom bagrom što se okuplja na stadionima, pojašnjava Boris.

Zemlja za starce, i to netalentovane

Po njegovom mišljenju fudbal je ćelija društva i ma kako čobani ovde tvrdili da nema veze s politikom, s društvenim tokovima, ima i te kako.

– Kad pobrojiš društva nasilja, tipa Brazil, Argentina, Srbija, Rusija itd, vidiš da se tu individualni kvalitet, ili talenat gubi kroz društvene procese, da je tu korupcija, da su igrači meso, da nema sistema nikakvog, da je sitnosopstvenički interes u pitanju. Na drugoj strani, imaš neke Islande, Švajcarske, Luksemburge, netalentovane Engleze, Južne Koreje, koji nekim planom stižu do rezultata i daleko nadmašuju zbir pojedinačnih vrednosti igrača.

Stilski, pripovedački, zanimljivo je da roman počinje „od kraja”, pa se Ivonin izbor premotava, nema pozitivaca (kamoli heroja), ali ni detektiva koji će brilijantno rešiti stvar. Ovo nije viktorijansko-šerlokholmsovska literatura, već vrtlog u kome će se sami akteri „uspešno podaviti”.

– Kraj radnje, koji je početak knjige, u principu otvara priču jer ovde sve zavisi od izbora. Kao u Matriksu, problem je izbor, uvek ga imaš, samo što, kad zajebeš, ti kažeš da nisi imao izlaza. Nekako sam hteo da odvijem priču od kraja, tvrdi Jovanović.

Životopis autora: Državljanin Šumadije i navijač Juventusa

Boris Jovanović rođen je sedamdesetih prošlog veka u Kragujevcu, u Šumadiji, koju smatra „svojom zemljom”. Oblikuje reči od malih nogu, nastavnice srpskohrvatskog su ga ložile da „strašno piše”, vremenom se „primio” i počeo da im veruje.

Kako kaže, „prevaren” da završi FPN, nekada novinar, sada proizvođač kontenta, kopirajter i „foteljaš”. Odrastao na američkom noaru i italijanskim piscima devedesetih. Bio i direktor i na ulici, i vlasnik medija i IT tajkun i ništa ga od toga „nije impresioniralo”.

– Sve se menja u životu osim ljubavi prema porodici i fudbalskom klubu Juventus, tvrdi Boris.

– Nemam nekih većih ambicija, osim da Radnički sledeće godine u Prvoj ligi rokne Zvezdu i Partizan u Beogradu, da se skupi nas „milion” Kragujevčana na tribinama i da ih prozivamo, i da mašem knjigom u znak pobede, za kraj kaže Jovanović dodajući da je otkad ne živi u rodnom gradu postao veliki zagovornik Velike Šumadije.

Svoj urbano-zlojebski stil tumači tako što kaže da ne piše ni za prosečne, ni za one što hoće da čuju „ko je kome dodao loptu”.

– Moja početna tačka uvek i u svemu jeste da ne smaram, ne pokušavam da zasenim ljude glupošću i frazama, pa se trudim da izbegnem opšta mesta, kao novinar. Mislim da sam to u tekstovima uspeo, za ovih 20 godina, ili kako mi je jedna ovdašnja starleta srpska napisala posle nekog teksta: „Brate, htela sam da pročitam, ništa ne razumem tekst, idi piši knjige.” I ja, šta ću, poslušam.

Boris kaže da smaraju opisi, mudrovanje, prošlost…

– Mi živimo u svetu gde ljudi sve rade za dva sata, gledaju film, slušaju muziku, čitaju knjigu, niko ne ždere vreme. Kad neko napravi film tipa Irishman, kao Skorseze danas, on smori. Znam masu ljudi koja je iz nostalglije, uključujući i mene, film od četiri sata na Netfliksu odgledala iz pet i više puta. Zato su serije popularne, imaš vremena za epizodu dnevno jer smo mi društvo poremećene pažnje. Nije to sad 1987. godina, pa imaš dva kanala RTB i čitaš knjige do iznemoglosti. Ima mnogo sadržaja, a premalo vremena.

Promocija i u zavičajnom Kragujevcu

Na opasku da je prošla skoro decenija i po od njegovog prethodnog romana, konstatuje da ne voli pretencioznost kod ljudi.

– Nisam pisac, a moram da plaćam račune. A od pisanja knjiga se ne živi, osim ako se ne prostituišeš, a mene je majka Zorica drugačije vaspitala, jezgrovit je Boris Jovanović, napominjući da ima plan i za nove knjige, ali i ne krije da su ga „podaci o prodaji Ivoninog izbora baš ’naložili’”.

Za kraj (tu se pita i kovid-19) obećava promociju u rodnom Kragujevcu.

– Sve stoji zbog „najsmešnijeg virusa na svetu”. Promocija knjige je sigurna i obavezna, jer ja sam samo „Kragujevčanin na privremenom radu u Beogradu” i moja jedina domovina je Šumadija, završava, obećava i „svečano se zaklinje” Boris Jovanović.

Podsećanje na prvu knjigu: Olakšanje od svega, pa i sebe samog

Prvi roman Borisa Jovanovića – Olakšanje, objavili su Koraci 2007. godine. Autor je u tom trenutku bio direktor RTK. Po njegovim rečima delo je ispovedne proze u kome je opisao mnoge ljude iz kragujevačkih tadašnjih elektronskih medija. Mnogi (svi, da se ne lažemo) su se prepoznali na stranicama ove knjige i Jovanović je kao autor uspeo, bar za tren, da ustalasa čaršijsku žabokrečinu.

Ovu hroniku palanačkog medijskog groblja, kako je istakao u intervjuu za ondašnju Svetlost, „pisao je više za sebe i zato i ima naslov Olakšanje”.

Do tada, roman Ivonin izbor 4-4-2 možete nabaviti u knjižarama Delfi i Vulkan ili je naručiti direktno na fejsbuk strani Borisa Jovanovića, kao i onlajn na veb-stranici izdavačke kuće SLOVOpres.

Tekst je originalno objavljen ovde.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •