20 filmova od 120 pogledanih 2016. godine


Nakon 120 pogledanih filmova i dosta odlaganja, evo najzad i mojih favorita iz prethodne godine. Između ostalog sam čekao ovoliko dugo kako bih pogledao što više filmova koji su nominovani za Oskara, ali na kraju su dva ipak ostala nepogledana: The Hidden Figures i Lion. Takođe su među nepogledanim ostali i Silence (ipak je to Skorseze, tako da se čeka bioskop), Jackie (nije me previše zanimalo, da budem iskren), i sudeći po kritikama jedan od najvećih favorita za najbolji evropski film Toni Erdmann (verovatno ću mu ponovo dati šansu u nekom budućem trenutku), kao što su mi sigurno promakli i još neki manje izvikani naslovi.

Ali, kad je reč o onima koji nisu a ipak se nisu našli među top 20, moram da pomenem nekoliko: Kubo and the Two Strings i Zootopia su dva meni najbolja animirana filma iz 2016. i još uvek ne mogu da se odlučim između ova dva (prvi je vizuelno predivan, drugi ima neočekivano dobru priču). Malo mi je falilo da neki od njih stavim na listu.

Tu su još i Christine (Rebeka Hol je zaslužila nominaciju za glavnu žensku ulogu, ali film je nažalost prošao neprimećeno), I am Not a Serial Killer (istu stvar mogu da kažem i za Kristofera Lojda i glavnu mušku ulogu, s tim što je ovaj film prošao još neprimećenije) i Eddie the Eagle (zarazno pozitivan film u kome briljiraju Taron Egerton i Hju Džekmen). No, da ne dužim dalje, evo ga top 20, a osim prvih pet, redosled i nije toliko bitan…

 

20. DEADPOOL (Tim Miler)

U trenutku kad smo preplavljeni filmovima o superherojima (prošle godine ih je bilo čak šest, a koliko ih je zapravo valjalo?), pojavio se savršeno tempirani Deadpool da malo razmrda stvari. U pitanju je pre svega odlična mešavina akcije i komedije uz dobrodošlo parodiranje žanra. Film koji je zahvalan za ponovna gledanja, i imajući u vidu šta sve sledi na listi, verovatno i najmejnstrim film na njoj.

 

19. MOONLIGHT (Beri Dženkins)

Jedan od oskarovskih favorita, proglašen za najbolji, koji se ukratko može opisati kao crnačka, geto verzija filma Boyhood. Iako ovo može da zazvuči potcenjivački, u pitanju je kompliment jer Moonlight je bolja verzija Linklaterovog filma, zanimljivija, fokusiranija, atmosferičnija, poetičnija, i u centru pažnje je junak čiji fragmenti odrastanja zapravo bude u vama želju da saznate više. I mada me lično ovaj film nije toliko dotakao i impresionirao kao većinu drugih kritičara, svakako da ima svoje mesto među najboljima.

 

18. A MONSTER CALLS (Dž. A. Bejona)

A Monster Calls je poput nečeg što bi u najboljim danima režirao Spilberg (koji je prošle godine takođe režirao adaptaciju jedne knjige za decu, ali sa znatno manjim uspehom). Ova adaptacija knjige Patrika Nesa taman je onoliko bajkovita koliko treba da bude a da se ne izgubi iz vida da je ovo ipak (još jedna!) priča o mukama odrastanja, dok fantazijski svet koji se prepliće sa stvarnim služi ujedno i kao dobrodošlo bekstvo, ali i kao pomoć mladom junaku da se nekako izbori sa sopstvenom životnom pričom.

 

17. SING STREET (Džon Karni)

Džon Karni definitivno voli muziku, i o tome je snimio svoj treći film, a sopstvenu ljubav je uspeo da upakuje u šarmantnu i prijemčivu priču o odrastanju (opet!!!), traženju identiteta, prvim ljubavima i tako tome. Šteta što je u prošloj godini bilo mesta za samo jedan film o muzici i jurenju za svojim snovima, te je onaj manje ambiciozan ostao nezasluženo skrajnut.

 

16. TRAIN TO BUSAN (Sang-ho Jeon)

Zombi horori su postali jedna od najizanđalijih podvrsta, i mada u poslednjih 10-15 godina ima dobrih filmova te vrste, mnogo su češći oni jeftini (i idejno i po budžetu). Train to Busan je korejski pokušaj da se po ugledu na američke blokbastere snimi bioskopski zombi film koji će spojiti horor, akciju i melodramu. Pokušaj je u priličnoj meri uspeo, a junaci se sa zombijima obračunavaju isključivo hladnim oružjem (i pesnicama), što predstavlja dobrodošlo osveženje u odnosu na većinu filmova (i serija) ove vrste.

 

15. THE EDGE OF SEVENTEEN (Keli Frimon Krejg)

Još jedan film koji predstavlja osveženje u odnosu na ono što smo navikli u žanru (ovde tinejdžerskih filmova), a tim pre je prijatnije iznenađenje pošto je u pitanju američki film o tinejdžerima, koji se: 1. ponašaju i govore (dakle i psuju) kao tinejdžeri, 2. ne želite da istog trenutka svi pomru. Hejli Stajnfeld uspeva da iznese ulogu koja je znatno zahtevnija nego što to na prvi pogled izgleda budući da treba da zadrži naše simpatije dok pravi sve one greške koje idu s tim godinama. I mada nikad nisam bio 17-godišnja tinejdžerka, u dovoljnoj sam se meri identifikovao s mukama glavne junakinje.

 

14. SWISS ARMY MAN (Danijel Kvan & Danijel Šajnert)

Za sve koji se žale kako nema originalnih ideja, tu je Swiss Army Man ili dirljiva priča o usamljenom mladiću i njegovom najboljem mrtvom prijatelju. Swiss Army Man mi je ponajviše zaličio na nešto što je mogao da režira Spajk Džonz (Where the Dead Things Are kao alternativni naslov?). U pitanju je priča o usamljenosti koja je ispričana na vrlo uvrnut način, ali ne toliko zbog uvrnutosti same, iako je svakako originalno rešenje da erekcija mrtvog Danijela Retklifa služi kao kompas.

 

13. NOCTURNAL ANIMALS (Tom Ford)

Nocturnal Animals je vizuelno vrlo precizno osmišljen film, a takođe je i krcat odličnim glumcima, te ne čudi da je jedan (Aron Tejlor-Džonson) dobio Zlatni Globus za sporednu mušku ulogu, a da je drugi (Majkl Šenon) nominovan za Oskara u istoj kategoriji. Takođe je u pitanju i film u kome se prepliću različite narativne linije od kojih je jedna fikcija unutar fikcije tj. roman koji čita glavna junakinja. Međutim, sve te linije su čvrsto povezane: stvari život ima uticaj na fikciju koja onda povratno utiče na stvarnost; poput kancera koji se širi i sve izjeda.

 

12. HUNT FOR THE WILDERPEOPLE (Taika Vaititi)

Ali da se vratimo na nešto veselije teme… Taika Vaititi je nakon What We Do in the Shadows postao reditelj čiji se svaki novi film pomno iščekuje. Nakon ovog filma može se reći da je on nešto kao novozelandski Edgar Rajt, i kao što je u prethodnom filmu odlično spojio vampirski film i komediju (u formi mokumentarija), tako se u ovom novom dotakao tematike tzv. filmova o odrastanju, što se u njegovoj režiji pretvara u sumanuti film potere nalik na zabavniju verziju filma Moonlight Kingdom. I dok je Sem Nejl standardno dobar, klinac u glavnoj ulozi je savršen.

 

11. THE INVITATION (Karin Kusama)

Najjeziviji film iz prošle godine, iako je reč o filmu koji sve vreme balanira na ivici trilera i horora. Već od početka film je prožet ne samo nepodnošljivom tenzijom, već i jednako nepodnošljivim osećajem otuđenosti i paranoje. The Invitation se slično hororu The Babadook bavi pitanjem gubitka, i time kako izaći na kraju s bolom, ali u tome odlazi u jednom skroz drugačijem pravcu. Takođe, Logan Maršal Grin je pokazao da ne dobija uloge samo zato što izgleda kao Tom Hardi.

 

10. THE NICE GUYS (Šejn Blek)

U nekom savršenom svetu sad bi se snimao The Nice Guys 2. Ali pošto ovaj film niko nije gledao, ništa od toga. Iako je u pitanju jedna od najboljih kombinacija dvaju glumaca kad je reč o filmovima ove sorte, a kad je reč o Rajanu Goslingu, tvrdim da on do sada nije imao ni sa kim ovakvu hemiju i da je Rasel Krou njegov idealan filmski partner. Zapravo, Gosling je ovde toliko urnebesan (plus što svako malo vrišti kao curica) da je za ovaj film trebalo da ga nominuju za Oskara (plus Šejn Blek za scenario).

 

9. HELL OR HIGH WATER (Dejvid Mekenzi)

Jedan od najameričkijih od svih američkih filmova iz 2016. režirao je Britanac. Dejvid Mekenzi je pre nekoliko godina režirao odlični a nedovoljno hvaljeni Starred Up, a sad se ponovo pozabavio ljudima s one strane zakona. Bridžis je za svoju rolu šerifa novinovan za Oskara, ali Kris Pajn i Ben Foster su možda još i bolji u ulogama koje na prvi pogled deluju streotipno (jedan brat je „loš momak”, drugi ima porodicu koju bi da zbrine…) dok se malo ne zagrebe ispod površine, a onda postaje vidjiv sav trulež iza maske „američkog sna”.

 

8. MANCHESTER BY THE SEA (Kenet Lonergan)

Nakon što je tužni Ben Aflek obišao internet, njegov mlađi brat je pokazao ko je pravi Sadfleck i zaradio zasluženu nominaciju za najbolju ulogu. Manchester by the Sea je nemoguće preporučiti onima koji (pogrešno) misle da filmovi treba da budu samo eskapizam i zabava. Ali ko je spreman na priču o nemogućnosti iskupljenja, o večnoj krivici, i o tome kako je život nekad užasan, nek spremi kokice i maramice, i pogleda ovaj sjajno napisani i još bolje odglumljeni film. Podsetio me je na sjajni i gotovo jednako tužni Snow Angels od pre nekoliko godina.

 

7. THE WITCH (Robert Egers)

Možda i najbolji horor 2016. ili bar najbolji od onih filmova koji su žanrovski najnedvosmislenije horor (vidi naredna dva filma). Egersov debitantski film zasnovan je na narodnim pričama koje su kolale među američkim doseljenicima. I dok zlokobna atmosfera priziva The Shining, sveprisutna paranoja i opsednutost grehom koji pritiskaju sve junake predstavljaju još veći egzistencijalni užas nego što je to crni jarac koji govori ili veštica koja jede decu… Anja Tejlor-Džoj je glumačko otkriće godine, dok se i od reditelja Roberta Egersa mogu očekivati velike stvari.

 

6. THE WAILING (Hong-jin Na)

Drugi film na ovoj listi iz Južne Koreje zanimljiva je žanrovska mešavina, i mada se The Wailing može opisati kao horor film u kome je stalna borba između dobra i zla dodatno zamagljena time što nisamo sigurni ko u stvari predstavlja koju stranu (i da li strana „dobra” uopšte i postoji), ipak je ovo možda ponajviše drama koja se u svom dugom trajanju dotiče straha od tuđeg i nepoznatog, kao i nekih drugih strahova od kojih su neki prizemniji i svakodnevniji dok drugi odlaze mnogo dalje iza te granice ka nečem znatno iskonskijem i opakijem.

 

5. THE NEON DEMON (Nikolas Vajnding Refn)

Titula najgore ocenjenog filma na ovoj listi (kako od kritike tako i od publike) pripada meni drugom najomiljenijem Nikolasu. Refnovi eksperimenti koji povremeno zaliče na konvencionalne filmove već su mu doneli reputaciju reditelja čiji se filmovi vole ili mrze. Nakon Only God Forgives, gde je dostigao svojevrsni vrhunac u nekomuniciranju sa širom publikom, Refn je snimio film koji makar ima privid zapleta i likova, iako se u osnovi bazira na varljivoj simbolici koja je uronjena u audio-vizuelnu perverziju u najboljem smislu reči. Negde između filmova kao što su Mulholland Drive i Showgirls, i estetike koja podseća na modernu varijantu starih italo horora.

 

4. THE HANDMAIDEN (Čan-vuk Park)

Treći i poslednji film koji dolazi iz Južne Koreje veliki je povratak Čan-vuka Parka, koga znamo po remek-delu Oldboy. Nakon što je pre nekoliko godina pokušao da snimi svoju verziju južnjačkog gotika u Americi (Stoker), Park se vratio u Koreju, okrenuo britanskoj varijanti gotika, ali je ovaj put očito imao bolji predložak, pa je stoga i rezultat znatno impresivniji. The Handmaiden je raskošno režiran erotski triler koji predstavlja adaptaciju romana Fingersmith, s tim što je priča preseljena iz viktorijanske Engleske u Koreju tridesetih. Ne mogu da poredim s romanom koji nisam čitao, ali Park se ovde vrhunski poigrao pažnjom i očekivanjem gledalaca, sve vreme nas zavodeći svojom režijom.

 

3. ARRIVAL (Deni Vilnev)

Vilnev je jedan od najpouzdanijih reditelja koji trenutno radi, bez obzira u kom žanru operiše, i da li je reč o adaptaciji pozorišne drame (Incendies), finčerovskom trileru (Prisoners), linčovskom filmu metafori o krizi identiteta (Enemy) ili napokon SF filmu u kome nije akcenat na spektaklu i akciji, već se tema prvog susreta s vanzemaljskim tretira na nešto pametniji i samim tim neuobičajeniji način. Arrival zato i nije toliko film o vanzemaljcima koji sve vreme ostaju u velikoj meri misteriozni, i čiji su brodovi minimalistički dizajnirani u duhu Kjubrikovog monolita, već o ljudima, kako o pojedincima (sjajna Ejmi Adams) tako i ljudskoj vrsti, odnosno njenoj daljoj (kosmičkoj) sudbini.

 

2. ELLE (Pol Verhoven)

Novi film Pola Verhovena uvek se očekuje s posebnom pažnjom, a tek saradnja s možda i najboljom evropskom glumicom… Ispalo je tako da su prethodnih nekoliko filmova na ovoj listi bili oni u kojima su u glavnim ulogama, nimalo nasumično, figurirale žene, a u ovom filmu to je dovedeno do vrhunca, na šta ukazuje i sam naslov. Međutim, lik koji ovde tumači Izabel Iper nije tek bilo koja žena, i ono što se njoj u filmu dešava moglo je da posluži kao premisa za jeftin triler, ali i kao okidač za nešto više, odnosno slojevit film u kome se propisane rodne uloge, odnosi moći, porodica, (nasleđena) krivica… i još mnogo mnogo toga preispituje kroz postupke žene koja ne pristaje na unapred podeljene karte.

 

1. HACKSAW RIDGE (Mel Gibson)

Nakon što sam pola liste ispunio filmovima u kojima su u centru pažnje žene i deca, red bi bio da se završi nečim potpuno drugačijim. Ali nije ovde reč ni o kakvom svesnom proračunu, jer Hacksaw Ridge je, jednostavno, bar što se mene tiče, najbolje režiran film iz prošle godine. I kao što je to 2015. bio Mad Max: Fury Road, ove godine je Mad Mel zaseo na pobedničko postolje reditelja koji na osnovu jedne krajnje jednostavne priče snima film za pamćenje. Ali nije ovde reč samo o vrhunskoj režiji, jer Gibson je uspeo s lakoćom da pomiri onu inicijalnu dilemu koja se često javlja u slučaju ovakvih filmova, tj. na pitanje Da li je Hacksaw Ridge ratni ili antiratni film? može se samouvereno odgovoriti: Oba. Ovo je film koji osuđuje užas rata, ali slavi ratnika, jer „ratnik” je u ovom slučaju neko ko ne želi da ubija, neko čija je najveća borba bila ona za sopstvena uverenja, i to u trenutku kad to nije tako lako, zapravo, u trenutku kad to deluje poput samoubistva (bukvalno). Zbog toga je Hacksaw Ridge naizgled šizofren film koji u prvih sat vremena izgleda kao kolorisana razglednica od pre 70 godina, odnosno kao film kakav je i tada mogao da bude snimljen, a u preostalih sat vremena kao brutalna klanica gde oko kamere beleži svaku kap krvi koja nemilice pršti. Međutim, kao priča o Dezmondu Dosu, ovaj film nije ni mogao da bude drugačiji a da ostane veran glavnom junaku i njegovom idealizmu koji se graničio sa fanatizmom; a kad je reč o fanatizmu, nema boljeg reditelja nego što je to Mel Gibson.

 

Podeli s drugima