Francuska Poljakinja u LA

Debitujući ovde s omiljenim muzikalnim ženama, SoKo je ilustrovala tekst u kom je ne pominjem; ispravljam to

Petar Cvetković, šugejz soko

Gledao sam taj minidokumentarac o losanđeleskoj sceni (iskreno, samo zbog Warpaint; Lanegana još uvek ne prepoznaju kao svog) koji se završava jednom magičnom, meni dotad nepoznatom, malo je reći pesmom. Odmah sam poželeo da saznam ko (to tamo) peva i po saznanje otišao na današnje drvo poznanja dobra i zla: Jutjub komentare. Ispravno sam pretpostavio da je još nekome ovaj završni talasić sa Zapadne obale utekao u uvo, ali iznenađujuće malom broju ušiju se to desilo. Ipak, neko jeste pitao čija je pesma na kraju i neko je odgovorio da (malo je reći) pesma „Monster Love“ pripada autorki SoKo. I ne samo njoj. (Da se citiram: NAJDIVNIJA PESMA UNIVERZUMA, UKLjUČUJUĆI I NEPOZNATI.)

U pitanju je duet s u Jagodini omraženim Ariel Pinkom, zalutalim u izdavačku kuću 4AD, čak i za njene današnje standarde. Samo zauzima mesto koje bi moglo da pripadne ovoj Poljakinji iz Bordoa, privučenoj magnetizmom Holivuda. Možda je trenutak za jedan simpatičan detalj: ko je nedavno obišao SoKo na društvenim mrežama, mogao je da primeti poziv da joj neko iz Pariza donese opremu u LA, a ona će tu divnu dušu odvesti na večeru. (Zapravo, nije baš tako mnogo falilo da to budem ja, ali to je druga priča.)

SoKo je, inače, umetničko ime nastalo od početnih slova njenog prezimena. Koga interesuje celo ime i prezime, lako će ga naći. SoKo je, inače, umetnički izraz nastao kolizijom a onda kohezijom istočnoevropske rigidnosti, francuskog romantizma i holivudske raskalašnosti, s tim što ove poslednje ima ponajmanje jer je tek odnedavno tamo. Ispostaviće se da se muzički izražava već desetak godina, i da nemali broj ljudi to zna, ali ne i ja.

SoKo je i glumica, ali zasad sam je video samo u videu s pomenutim Arielom Pinkom, i nisam oduševljen.

Zato me oduševljava njen album „I Thought I Was an Alien“. Minimalizam odavno nije zvučao krcatije, svedenost odavno nije bila svežija. Otkad je album izašao, 2012. Već uvodna „Just Want to Make It New with You“ upućuje na to da ona ne želi samo da zasnuje nešto stvarno novo s nekim (Arielom Pinkom?), nego da želi i da nam pruži novo slušalačko iskustvo. Nina Nastasia je nekad to želela. Mi želimo i dalje.

Dalje su tu pesme kao što je „People Always Look Better in the Sun“ (kojoj prethodi pesma istog trajanja, kojoj prethodi sekundu duža uvodna, koja traje 2.19) koja ima taj refren nastao ponavljanjem naslova, spevan za stadionsko pevanje. Na stadionu za stoni fudbal. Mislim da ove slajdove i dalje fura Mazzy Star.

Još dalje su tu pesme kao što je „For Marlon“ (Brando?) koja čupa srce i prišiva ga na rukav. Žicama gitare. „Treat Your Woman Right“, „Don’t You Touch Me“, „I’ve Been Alone Too Long“ nastavljaju da stiskaju i gnječe ono srce već naslovima, a kad se upletu ogoljavajući stihovi i oštre žice, tek je uživanje.