Evrovizijska priredba

Niko je ne voli, a svi je gledaju. Skoro pa je pitanje časti da kažete koju groznu u vezi s ovim muzičkim takmičenjem koje je odavno izgubilo muzički karakter. Muzika je tamo, priznajmo, najmanje važna. Većina nas nije ni odslušala sve učesnike. Zato je glasanje – suština zabave

Milja Lukić

Samo godinu dana pošto smo pobedili, kod kuće su se dešavale i te kako bitne stvari – Kosovo je proglasilo nezavisnost. Međutim, pobeda Marije Šerifović i organizacija Evrosonga bili su udarne vesti. Kompenzacija? Ko veruje u teorije zavere, ovo mu je jedan od „dokaza”. Kako god, većina nas je odgledala ovogodišnje takmičenje, mnogi nisu ni slušali pesme jer je gledanje Evrovizije obično kolektivno, pa se tokom „dosadnog” dela kad neki tamo nešto kao pevaju, više komentariše nego sluša. A komentari su tipa: „došla gola”, „kako je debela”, „kako je mršava”, „kakva je ovo koreografija”, „što su zgodni ovi momci što igraju”, „koji peder”, „kakva kokoška”… A onda sledi glavni deo – glasanje! Tišina kad se saopštavaju rezultati, navijanje kad pokazuju ko je na kom mestu. „Majku im njihovu, ništa nam nisu dali”, „bravo, dali nam 12”, „samo dva poena, jebem li im sve po spisku”…

I sve neodoljivo podseća na školsku priredbu gde svi nastupaju po odeljenjima. Svako navija za svoje odeljenje, kakvo god da je. Posle svojih, navija za drugare iz drugih odeljenja. A ostali? Ma, ko ih šiša, nisu naši, neću ni da im aplaudiram. Kako je ko pevao? Kakve to veze ima, majketi? Paralela je bolno podudarna, jedino u čemu se razlikuju ove dve manifestacije jeste razlika u ceni – na školskoj priredbi kostimi su iz kućne radinosti, a scena svečana sala škole.

Imala sam dogovor s Igorom Todorovićem, koji je ove godine bio zadužen za izgled Bojane Stamenov, da piše neku vrstu dnevnika s Evrovizije, da se javi s tek nekoliko rečenica kad stigne, međutim, imao je tehničke probleme, pa su kratke telefonske poruke bile jedina komunikacija, i to s kućom. I jedina poruka koja se odnosila na takmičenje bila je: „Ovde je kao pred izbore, ludnica.“ Na osnovu te jedne rečenice zamislila sam sliku, pa je kombinovala s napisima u glasilima i zaključila – kao u školi. Osnovnoj.

Komentar Duške Vučinić o pevanju takmičarke iz San Marina da „baš voli da peva“ dovoljno je rečit. Zamisli, peva. Pa, da, ovo je biranje najbolje pesme Evrope. Stvarno? Značčči, bira se pesma, trebalo bi da se peva. Značčči, pesma Evrope? Pa, da, sa sve Izraelom, Azerbejdžanom, Jermenijom, Gruzijom… Nema veze, to je ipak jedan kontinent – Evroazija. Dobro, i s Australijom. Samo ovaj put, rekoše.

Šta ostaje posle svega? Pesme svakako ne ostaju, ali ko je kome dao koliko poena i kako je ko izgledao, to se pamti. Pamti se i da smo na 10. mestu, ako u međuvremenu ne padnemo na 17, zbog muljanja žirija iz bratske nam Makedonije (10 poena) i još bratskijeg Montenegra (12 poena). Pamtimo i da nam Grci nisu dali nijedan bod (čitam kako će neki umesto u Grčku, u Montenegro na more), kao ni Rusi (sabrali smo da su nam ukupno, sa svih dosadašnjih Evrovizija, dali ukupno – 13 poena), pa ni Nemci (?), a Austrijanci tek siću (???). Šta se desilo s gastarbajterima? Otišli na kolektivni odmor? Ili novi sistem pola-pola glasova (publika i žiri) i nije tako dobar? Bar nije za nas.

Pamtiće se i pobednik, Švedska. Njihovom izvođaču radova na pesmi (i odličnom nastupu, mora se priznati) oproštene su (i zaboravljene) homofobne izjave zbog kojih se javno izvinio. Doduše, to je bilo pre Evrovizije. Iz trećeg puta je uspeo da stigne do ove priredbe, pravi primer za „treća sreća“.

Još neki izvođači ostavili su utisak.

Australija. Pobednik prvog australijskog Idola prvi je u još jednoj stvari – njegova država, u stvari kontinent, prvi i (verovatno) jedini put učestvuje na ovoj evropskoj priredbi.

Poljska. Dobar primer priredskog karaktera Evrovizije. Devojka u kolicima je ona učenica što postiže nekakve rezultate, ali nije na priredbi zbog nagrade već da učiteljica pokaže kako su joj sva deca ista. Ne pravi razliku. Moram da priznam kako sam je odgledala jer imam veliki empatijski kapacitet, ali pesma… Devojka očigledno ima muzičke ambicije (i ona „voli da peva”), međutim, sve je delovalo kao raspevavanje pred nastup – “vidi, vidi kakav mi je glas”. A gde ti je pesma?

Finska. I ovi momci su „poljska priča“. Kratki pank-izlet ljudi s Daunovim sindromom i autizmom. I njih sam odslušala (pola zbog empatije, pola zbog panka na Evroviziji). Nisu došli do finala, i to je sasvim u redu. Učiteljica im je dala šansu – sva su joj deca ista, ne pravi razliku.

Francuska. U pesmi je stvarno rečeno da „nikad ne treba verovati Nemcima” ili me prevodilačko društvo iz ćoška za*ebava? Doduše, radi se o Drugom svetskom ratu. Ako me i za to nisu za*ebali. Šta ću, jadna, ne znam francuski.

Češka. Devojka peva u nemačkom bendu. Nisu im valjda i pesme ovakve?

Španija i Gruzija. Seksi. Što reče „kolega” s kolektivnog gledanja Evrovizije: „Špankinja za normalan, a Gruzinka za sado-mazo.”

Litvanija. Stvarno su mislili da će gej poljupci nekoga šokirati? Već viđeno. Umesto da ostanemo bez daha, uspavasmo se „na suvo“. Sva sreća, dok su bili na sceni, nama došla nova tura klope i pića.

Rumunija. Malo rumunski, pa engleski.

Moldavija. Moldavski jezik postoji (neverovatno je koliko ih razumemo), ali ovaj momak pevao je na – ukrajinskom. Pomislio da je mirotvorac?

Danska. Po uzrastu, momci i devojče savršeno se uklapaju u priredbu.

Nemačka. Krompir bodova. Nije zloba, samo konstatacija. Da li je tačno da je na Evroviziju stigla zato što je konkurencija odustala?

Austrija. Krompir.

Grčka i Kipar. Najveće iznenađenje u onome zbog čega uopšte gledamo Evroviziju – prvi put uzajamno jedni drugima nisu dali po 12 bodova, već deset. Ko kaže da Evrovizija više ne može da iznenadi?