igor

Iskreno, voleo bih da neko vreme živim u Zagrebu. Da nešto radim tamo. Ili da imam takav posao koji bi podrazumevao čest odlazak u Hrvatsku. Verovatno sam u stvari jugonostalgičan, a to sebi neću da priznam

Bratislav Nikolić

Već neko vreme razmišljam da osnujem udruženje kroatofila u Beogradu. Pitanje je da li će nešto od toga uopšte biti, ali eto, postoji ideja. Zašto? Zato što me zanima mnogo toga što dolazi iz Hrvatske. Pratim savremenu hrvatsku književnost, njihove medije preko interneta, čitam njihove kolumniste, slušam njihove radio stanice, a ni hrvatska obala me ne ostavlja ravnodušnim.

 

 

Verovatno je sve počelo kada sam još od ranog detinjstva redovno odlazio kod babe (none) u Rijeku na letovanje. Ona je Srpkinja iz Požarevca, ali je početkom sedamdesetih tamo dobila posao i ostala. Tako da mi je to podneblje vrlo rano postalo blisko i zanimljivo. I još tada sam gutao njihovu štampu i redovno gledao njihovu televiziju. Sve me je zanimalo. I Novi fosili, i riječke pank grupe, i Igor Mandić, Kviskoteka… Čak i posle, za vreme rata sam stalno pokušavao da saznam šta se tamo dešava, nikad me to interesovanje nije napustilo. (Paradoksalno, sticajem okolnosti bio sam na ratištu u Hrvatskoj, na svu sreću bez posledica.) Ne mogu da kažem da sam zaljubljen u tu zemlju, ali definitivno mi je njihova kultura bliska. I to je jako važno da se razdvoji.

Na primer, radio stanice koje najčešće slušam preko interneta su zagrebački Radio 101 i Yammat FM. Nemaju te stanice ne znam kakav kvalitet, ali interesantno mi je da vidim šta Zagrepčani vole da slušaju, kakav je to senzibilitet, kakve fore vole. Slušam i njihove vesti, i to me opušta jer me lično ne dotiče, a mogu i da ukapiram ko je ko na njihovoj političkoj sceni, što mi je takođe često zanimljivo. Znam i imena skoro svih radio voditelja, pratim najpoznatije: Sinišu Šveca i Milana Peha. Neke čak i špijuniram na Fejsbuku, da vidim kako žive ljudi tamo sa kojima imam približno ista interesovanja, i koliko smo slični, a koliko različiti.

 

 

Iskreno, voleo bih da neko vreme živim u Zagrebu. Da nešto radim tamo. Ili da imam takav posao koji bi podrazumevao čest odlazak u Hrvatsku. Verovatno sam u stvari jugonostalgičan, a to sebi neću da priznam. Sećam se da mi jedan Makedonac u Ohridu rekao da bolje zna od mene šta se u Srbiji dešava, s obzirom koliko prati naše medije. Tako i ja, visim na hrvatskim portalima i radio stanicama.

Ideja o Društvu kroatofila se krčka u mojoj glavi, pa možda jednog dana, ako ne budem lenj i ako budem hrabar, nešto od toga i napravim. Jedan od ciljeva udruženja bi bilo često dovođenje u Beograd hrvatskih umetnika, muzičara, pisaca, novinara… A možda se i proširi polje delovanja. Problem je što ne mogu sam time da se bavim. Treba mi još neki kroatofil da me motiviše. Ima li zainteresovanih?

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •