Praznik rada – Džejson Rajtman

Nežna milosrđa američkog filma

Kristina Đuković

Analiza samohranih majki u američkom filmu verovatno je rajski vrt za polaznike rodnih studija. Od kontinenta zvanog majka Gilberta Grejpa, površnog kancelarijskog mrava koji unajmljuje gospođu Dautfajer ili smaohranih majki-medijuma za sudbinske kataklizme rezervisane samo za testiranje izdržljivosti poput Džodi Foster u Planu leta. Ne bi znali odakle da počnu. Posebno ako se listi dodaju i deca samohranih majki poput Keri, Reja Čarlsa, Džejsona ili dece izvođačica striptiza u istoimenom filmu.

Izgleda da je nemoguće biti samohrana majka u američkom filmu, a da vam se ne obruši i poslednji piljak maltera kuće na glavu. Ili da, pre nego što je film i počeo, ne zagrizete neki kiseli grozd zbog kog će vas pominjati u narednih deset nastavaka.

Ovu lozu nastavlja i film Praznik rada u kom depresivna samohrana majka (Kejt Vinslet) biva primorana da u svoju kuću primi odbeglog robijaša koji joj menja život onako kako je Džoni Dep promenio život Kejt Blenčit u Čokoladi. Ali, i onako kako je Klajd smrsio konce Boni. Iako se radnja zbiva početkom osamdesetih što joj daje opravdanje za arhaičnu smesu ljubavnog i vestern roto romana, Praznik rada, nekim čudom, uspeva da obloži ovu palp kičmu bogatom teksturom savremenog bremena usamljenosti, anksioznosti i ironije. Na sličan način na koji je to pošlo za rukom zatočenicima u filmu Jecaji u tami – granica između progonioca i progonjenih, te zakona i prekršitelja istog, postaje diskutabilna.

U tome u velikoj meri pomaže i mudar izbor naratora – sina samohrane majke koji svojim, adolescentskim tumačenjima i specifičnim uglom posmatranja, ovom, u osnovi patetičnom i tv-filmskom spletu okolnosti, daje plemenit i duhovit okvir priče o odrastanju. Iako ovaj recept “iz ugla deteta” može delovati već ofucan i često rabljen, reditelj filma, Džejson Rajtman, poznat po filmu Džuno, očigledno je naučio prednosti mudrog i naivnog pripovedača koji “raskrinkava” naizgled obične narative kao što su ljubav, razmnožavanje i porodica što, i u ovom slučaju, donosi plodove. Međutim, nešto dalje od hipsterskog raja koji se zadovoljava pojavnošću kostimografije i dobro napisanih replika, Praznik rada postiže savršenu uravnoteženost između prozaičnog i epskog koju su negovali mali američki filmovi bez velikih Sandens koncepata – filmovi poput Vožnje mog života sa najboljom samohranom kevom na platnu, Dru Barimor.

Ako ste se pitali kako izgledaju savremeni Boni i Klajd, Praznik rada, zapravo, predstavlja prilično tačan odgovor na to pitanje. I zbog tog strpljivog koraka prema životu, Praznik rada definitivno spada u nežna milosrđa američkog filma.