zero

Upoznajte Zera Freitasa (62), imućnog vlasnika autoprevozničke firme koja razvozi putnike po predgrađima Sao Paula i čoveka koji ima samo jednu želju – da poseduje sve gramofonske ploče koje su ikad objavljene. Za sad ih je skupio nekoliko miliona…

„Četrdeset godina idem kod psihijatra pokušavajući sebi da objasnim ovo ponašanje“, kaže Freitas za Njujork Tajms. „Vinilmanija“ je počela kada je imao pet godina – otac mu je kupio hi-fi uređaj, a prodavac im je usput „utrapio“ i 200 gramofonskih ploča. Pre tačno pola veka, Zero je kupio prvu ploču „Roberto Karlos peva za decu”, na kojoj je tada popularni brazilski pevač pevao za najmlađe. Danas poseduje 1.793 albuma Roberta Karlosa, njegove prve i večite muzičke ljubavi. Do završetka srednje škole imao je kolekciju od tri hiljade ploča. Deset godina kasnije, oko deset puta više. Do tada je već završio studije muzičke kompozicije i preuzeo porodični posao auto-prevoznika. Oko četrdesete godine njegovog života, firma se proširila i od njega stvorila imućnog čoveka. Zatim se razveo od prve žene, što je rezultiralo još učestalijim kupovinama gramofonskih ploča. „Ne znam zašto sam ih kupovao, možda zato što sam bio sam“, Freitas nema objašnjenje za svoj „manijakalni“ poriv kupovine.

Danas poseduje oko nekoliko miliona ploča, koje se mahom nalaze u skladištu veličine oko dve i po hiljade kvadratnih metara. Freitas je zaposlio nekoliko ljudi koji se bave katalogizacijom prispelih vinila. Dnevno, ovi savremeni Sizifi „obrade“ oko 500 gramofonskih ploča, što znači da će im biti potrebno oko 20 godina da ih sve zavedu u katalog. Pod uslovom da Freitas ne kupi više nijednu ploču. Što je za sada nemoguće – samo između juna i novembra 2013. stiglo je 12 novih pošiljki, a u svakoj po oko stotinu hiljada ploča.

U ova nevesela vremena za muzički biznis, Freitas je nešto poput „vlažnog sna“ svakog prodavaca nosača zvuka – on kupuje sve jer prezire „filtriranje“ svojih kupovina po žanrovima i izvođačima. Pre nekoliko godina je kupio sve preostale ploče iz legendarne prodavnice Modern Sound u Riju de Žaneiru, pošto je ona prestala sa radom. Poseduje 15 hiljada albuma sa polkama. Samo sa Kube ima oko stotinu hiljada ploča – gotovo sve koje su ikada snimljene i proizvedene na buntovničkom karipskom ostrvu. Retki albumi pijanistkinje Ivet Ernandes, koja je napustila Kubu po dolasku Kastra na vlast, „ukrašeni“ su crnim pečatom na kome piše „Izdajnik kubanske revolucije“.

Freitas i njegov pomoćnik Alan Bastos se među sobom šale da „se ostrvo diže iznad Kariba zato što je Zero skinuo golem teret sa njega“. Bastos je Freitasa upoznao na sajtu eBay, kada je primetio da jedan kupac ne bira ploče i ne gleda cene da bi došao do njih. Freitas ga je ubrzo unajmio da bude njegov kupac za američki kontinent, s fokusom na kolekcije penzionisanih muzičkih kritičara i „glavešina“ izdavačkih kuća. Ovog leta, Bastos se preselio u Pariz, gde će se pozabaviti pločama sa Starog kontinenta.

Tokom nekoliko prethodnih godina, kolekcionar muzike se sve više bavio raznim mističkim tradicijama – jevrejskog, hrišćanskog, hinduističkog i budističkog porekla. Sa drugom ženom je išao na spiritualna putovanja po Egiptu i Indiji, a napravio je i sobu za meditaciju u svojoj kući. Njegov hobi je bio sve manje u korelaciji sa novouspostavljenim načinom života. Pitanje „Šta raditi sa svim ovim pločama?“ je počelo da visi u vazduhu svaki dan.

Onda je Freitas upoznao Boba Džordža, muzičkog arhivistu iz Njujorka i vlasnika Arhive savremene muzike, nastale 1985. godine. U početku je ovu arhivu činilo 47 hiljada Džordžovih vinila, a do danas u njenoj kolekciji se nalazi više od dva miliona nosača zvuka. Ovoj neprofitnoj ustanovi pomagale su brojne izdavačke kuće i slavni muzičari – od Kita Ričardsa i Dejvida Bouvija do Najla Rodžersa i etikete Columbia. Brazilac ima nameru da krene putem svog američkog prethodnika tako što će od svog skladišta vinila napraviti Muzičku imperiju, još jednu neprofitnu ustanovu za preslušavanje nosača zvuka, još preciznije gramofonskih ploča.

Freitasova bezobalna kolekcija sastoji se od ploča sa svih svetskih meridijana. I dok su britanski i američki nosači zvuka digitalno sačuvani od zaborava, ploče iz Brazila, Kube i Nigerije u najvećoj meri nisu. Prema Bastosovim procenama, oko 80 % snimljenog i sredinom prošlog veka objavljenog materijala čeka na svoju „digitalnu večnost“. „Vrlo je važno da ih sačuvamo“, „otkriva karte“ Freitas i dodaje razlog za optimizam: „Vinil je vrlo otporan. Ako ga čuvate u vertikalnom položaju, daleko od sunca, pri kontrolisanoj temperaturi – njegov rok trajanja je praktično neograničen. Ploče nisu kao kompakt diskovi, diskovi su vrlo krhki.“

(M. N.)

Podeli s drugima
  • 6
  •  
  •  
  • 1
  •  
    7
    Shares