Crtice iz korona-vremena: Slavica Cvetković (Vranje)


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena


Nakon svih tragičnih i nemilih događaja koji su snašli moju porodicu (gubitak deteta, razvod, napuštanje televizije nakon 23 godine rada) i onih srećnih (rođenje trećeg deteta i ponovno zapošljavanje u struci –termin koji se svakodnevno upotrebljava, mislila sam da sam na sve oguglala i držala se one: Što te ne ubije, to te ojača. Demantovala me je, međutim, korona. Mislim da se niko, od vrhuške do običnih malih ljudi, nije dobro snašao u ovoj situaciji. Ali da se ne rasplinjujem. Kao posledica nedostatka tačnih informacija i oprečnih mišljenja o tome da li je kovid-19 opasan, postoji li i slično, proglašenje vanrednog stanja i uvođenje policijskog časa, nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Borili smo se i borimo se protiv nevidljivog neprijatelja. I što je najvažnije, pobedismo to nevidljivo zlo, ali samo do jeseni, kad se, kako kaže „struka”, očekuje drugi talas napada korone. Dakle, sada, o merama zaštite sami ćemo snositi odgovornost za svoje i zdravlje najbližih.

Retko ko se u Borinom Vranju interesovao za Borinu nedelju, koja se doduše održava u Beogradu, o spomeniku Bori Stankoviću u parku, jer se ova zelena oaza nalazi pod bagerima, pošto se park rekonstruiše. I deo grada od Sabornog hrama Svete trojice do raskrsnice ka auto-putu, dužine 710 metara, izbegavaju i vlasnici četvorotočkaša, biciklista i pešaci. Rekonstruše se ulica Bore Stankovića od oktobra prošle godine. „Vreme” im, kažu nadležni, otežava kopanje, uklanjanje kocke i zamena svih instalacija. Bora Stanković se verovatno prevrće u grobu, a mi pod maskama i u rukavicama smatramo uspehom kad uđemo u stanove bez blatnjavih cipela, pesak se podrazumeva.

Sve dane izolacije provela sam u kući s maloletnim pubertetlijom i previše ozbiljnom tinejdžerkom. „Ne idemo u školu, super”, reče Luka koji završava četvrti razred osnovne škole, dok Anđela, koja je prvi razred Gimnzije „Bora Stanković”, upitnim pogledom tiho reče: „Kako ću sada, još se nisam privikla na školu, i koliko će ovo trajati?” „Ne brinite, ja sam tu, kuvaćemo, peglati, čistiti, pa ide Uskrs, pa 1. maj, biće dobro”, rekoh, ali i osetih tegobu neku.

Prve dve nedelje i nije bilo loše. U nabavku sam išla ja uredno noseći zaštitu. Ljudi oko mene isto. Nije mi jasno zašto su svima pognute glave. Na pitanje: „Kako si?”, odgovara se kratko: „Dobro, evo nešto malo da se trguje.” Nema zastajkivanja i dugih razgovora. Redovno se čujem s majkom i bratom. Dobro su. Kako je vreme prolazilo, kod mame sam primetila promenu raspoloženja. U jednom momentu mi kaže: „Dobro sam, sine, ne izlazim, našla sam kanal gde se kuva, ima lepih recepata i samo to gledam”, u drugom: „Tugujem za decom, ne znam kako da ih vidim”, u sledećem: „Bila sam u šetnji, ali samo do Koštane (fabrika), i vratih se kući.” U sledećem pozivu (kad se tad nisam šlogirala) izgovori moja majka: „Žurim, sine, idem dva piva da kupim.” U, čoveče, da li se propi ova žena? „Šta će ti pivo?”, pitah je. „Kako šta će mi, možda komšija Mile svrati da mi popravi ove kanale, pa nek popije čovek.”

Ona nije išla u kupovinu u dane određene za osobe sa 65+. Njoj je brat donosio namirnice.

Noći su mi teško padale. Ne zbog policijskog časa, već zbog pomisli da ne mogu da izađem. Hoću da čitam, ali ne mogu da izaberem knjigu. Na policama kućne biblioteke osim Draškovićevog Noža ništa me ne privlači. Setih se da sam pre pandemije srela u gradu Zorana S. Nikolića. „Imaš li moju knjigu?”, reče. „Odakle mi?”, nasmejah se. „E, pa evo ti da radiš nešto pametno”, izvadi iz ranca i nastavi svojim putem. Onaj pas iz Vranja je naziv njegove najnovije knjige. Čita se u jednom dahu.

Prođe vreme korone, ali se komšijski odnosi nisu izgladili. Samo pozdrav ispred lifta, u liftu i kad se zatvore vrata lifta. Valjda da jedni druge ne zovemo na kafu. Mi s Portala www.ktjs.rs pisali smo od kuće. Većina nadležnih, da dobiješ informaciju, konkretno ja o projektima iz oblasti kulture koje je podržao grad, odgovaraju sa: „Molim? Pa zar sada dok je korona?” „Da, baš sada dok je vreme korone, poslaću Vam mejl.”

Kad je 6. maja ukinuto vanredno stanje i nema policijskog časa, počelo je preko zvučnika skandiranje o Đilasu, duvanje u pištaljke i lupanje u šerpe. To još uvek traje. Očekuju nas nemiri. Mediji spinuju i imamo iskrivljenu sliku stvari. Čekamo da penzioneri sa 65+ dobiju 100 evra, a mi ostali da zovemo telefonom. Neki kažu da neće, a ja baš hoću. Jedva čekam da dobijem broj. Odavno smo mi dragi moji brojevi, samo nam to nisu rekli. Miljo, znaš šta je zanimljivo? Nekako nam fali taj život u doba korone, ali ne daj Bože da nas napadne u jesen.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share