Crtice iz korona-vremena: Ivana Savić (Čikago)


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena


Živim u Čikagu, u centru grada. Ovde, dok predsednik SAD nije objavio vanredno stanje, niko koronu ni spomenuo nije. Tako da i s objavom vanrednog stanja (što znači da će moći da se koriste sredstva iz Federalnih rezervi za pomoć u prevazilaženju stanja nastalog usled pandemije) ništa se promenilo nije. Bar sam mislila da nije. Sećam se, sedimo u kući, slušamo vesti i komentarišemo: „Ništa bitno.” Odjednom, na društvenim mrežama ljudi počinju da kače slike i snimke iz prodavnica, kako ne možeš da nađeš tolet-papir niti ubrus. Smejali smo se tim prilozima verujući da se to kod nas neće desiti. Narednog dana sam rešila da napravim špagete u bolonjeze-sosu. Pošto mi je zafalilo mlevenog mesa, trknem u prodavnicu i zabezeknem se! Ne da nisam mogla da kupim pola kilograma mesa, nego nisam mogla da kupim ni jednu jedinu stvar. Svi rafovi – prazni. Od svežeg voća i povrća, preko mesa, mlečnih proizvoda, jaja, hleba… Sve ispražnjeno! Moj plan sa špagetama pada u vodu, ali šta sad da spremim? Sreća, ostalo im je nekoliko parčica sveže ribe, te sam odlučila da ih uzmem, svakako bolje nego da ne jedemo uopšte. Mi, koji ne paničimo, došli smo u situaciju da radimo isto što i ovi koji paniče, u suprotnom nećemo imati ni osnovno.

Narednog dana krenuli smo u šoping. U koju god radnju da smo ušli, sve je bilo ispražnjeno. Da ne spominjem toalet-papir! Nakon jedno pet posećenih prodavnica, rešimo da odemo u radnju koja je snabdevena srpskim proizvodima. Hvala Bogu te sam u Čikagu u ovom trenutku. Mi tamo, a tamo – Raj!!! Svega ima!!! Prvo za šta sam se uhvatila bio je pasulj. Skoro 20 kg pasulja sam uzela. I onda smo krenuli redno. Dvoja kolica prepuna. Kad živiš u centru grada, limitiran si prostorom za skladištenje. Sreća pa je ovde još uvek toliko hladno da se na terasi neće pokvariti. Smejali su mi se ljudi i iščuđavali čemu toliki pasulj. Objasnila sam im da kad imaš dva rata iza sebe, u periodima krize prvo se za pasulj hvataš. Ostalo je manje bitno za preživljavanje. Da se razumemo, tog momenta i dalje nisam verovala na šta sam primorana i kako se ponašam.

Krenula je medijska agresija. Svaki dan, po ceo dan, na TV si samo mogao da slušaš vesti u vezi s brojem obolelih i umrlih u svetu. U Americi je taj broj još uvek bio minimalan, pa nikoga nije zanimalo. Većina moje porodice je u Srbiji. Otac, koji ima astmu, bio je moja najveća briga. Jer, kao i ovde, vesti iz Srbije nisu ništa bolje zvučale. Dobro je da nas je poslušao, pa je rešio da ne izlazi iz kuće i pre nego što je Vlada Srbije donela odluku o vanrednom stanju.

Ubrzo nakon proglašenja vanrednog stanja u Americi, država Ilinois (Čikago) donela je odluku o totalnom zatvaranju. Došli smo do toga da sedimo u kućama, niko na posao ne ide, vremena za razmišljanje napretek. Kao i svi, i mi smo počeli da komentarišemo dešavanja, da li je conspiracy teorija, da li je zaista prirodno. Ako je virus laboratorijski izveden, ko je to uradio: da li Kina, da li Amerika (iako logiku da je to uradila SAD i samu sebe zajebala nismo mogli da nađemo). Mediji postaju još agresivniji. Virus je počeo da se širi rapidno i po Americi, i dolazimo do faze panike. Kako se sačuvati?! Jutro kreće sa čašicom domaće šljivovice. Verujem da sam donela dve flaše pre nekih pet-šest godina, i sa svakim preseljenjem se pitala: Šta će mi… Eto, došlo vreme. Nakon toga kafa, doručak i momentalno se priprema bokal od pet litara s vodom, limunom i đumbirom. Pumpanje imunog sistema. S obzirom na to da imamo psa, on mora da se izvede napolje. Maska na lice, rukavice, ne pipa se ništa, vrata se otvaraju zadnjicom. Po povratku njemu se odmah peru šapice, a mi sa sebe skidamo sve, tu u hodniku, sve ide na pranje, a mi na tuširanje. Sedimo, kuvamo, slušamo vesti, jedemo. Crni luk je bio obavezan sastojak svakog ručka. Posle večere smo pripremali vruću vodu s isceđenim limunom. To smo uvek pili tokom gledanja serija na Netflix-u (Bog pozlatio Netflix).

I onda kreće… Svako veče neko od nas ima problema s disanjem. Ubeđujemo se da je to u glavi, pa se posle nekoliko sesija smiri. Svako jutro neko ima problem s kašljem. Opet ista priča – sve je u glavi. Prve dve nedelje, osim da izvedemo kuče, izlaženja nije bilo. A ako vidimo nekoga iz komšiluka, bežimo od njega kao da smo videli medveda a ne osobu kojoj bismo se rado javili. Isto je bilo i s njihove strane. Jedna komšinica radi u bolnici, u urgentnom centru. Nju kad vide u uniformi, ljudi beže kao da ima kugu. Ne samo da beže od nje, nego izbegavaju i lift iz kog je izašla. Pošto radi non-stop, nema izbora, ponudili smo joj da kuvamo i za nju. Svako poslepodne ona svrati da pokupi hranu, a mi navalimo sa zilion pitanja. I posle njene posete nama je potrebno dva dana da se saberemo i oslobodimo „simptoma”. U bukvalnom smislu postali smo frikovi.

Crtice iz korona-vremena: Ivana Savić (Čikago)

U jednom trenutku, shvativši da je vrag odneo šalu i da ćemo, ako nastavimo ovim tempom, odlepiti potpuno, rešili smo da ne gledamo niti da čitamo vesti. Umesto toga, palo je sređivanje kuće do najsitnijih detalja, odrađena je zamena odeće zima/leto, otkriveni su mnogi talenti… Na primer, šišanje kučeta, šišanje ukućana, šišanje sebe same, kao iz frizerskog salona. Kuvanje, svaki dan nešto novo. „Simptomi” su počeli da prolaze. Sećam se, početkom aprila pozvao me je otac: „Kod vas xyz ljudi obolelo, toliko i toliko preminulo.” Prekinula sam ga odmah rekavši da nemam predstavu o tome, da vesti ne gledam kako sa pameti ne bih sišla, te da ću ceniti ako podatke te vrste u budućnosti ne bude delio sa mnom. Složio se. Nije ni njemu lako. Osoba koja je navikla da bude na nogama non-stop, odjednom ne može da proviri napolje. Tokom penzije njega pokretljivost održava zdravim i vitalnim. Zabrinula sam se da od posledica vanrednog stanja i mera u Srbiji ne postane lenj, ali nije. Onog momenta kad je odobreno starijima od 65 da se kreću, on je već bio na nogama.

A ovde, s prestankom praćenja vesti počeli smo da se krećemo, po malo. Dovoljno da izađemo do jezera da prošetamo sat vremena. Koliko god da ste razumna osoba i koliko god da ste obrazovani, ako vas bombarduju nekim kvaziinformacijama 24/7, taj crv će se negde pojaviti i početi da vas izjeda. Ovde imate dve struje i dve potpuno različite slike. Izbori se bliže, samim tim ne biraju se sredstva. U prve dve nedelje na biro za nezaposlene prijavljeno je preko 16 miliona ljudi. Vlada je uvela pravilo da zbog situacije svi (radnici s punim radnim vremenom, radnici s polovičnim radnim vremenom, samozaposleni) mogu da se prijave na biro za nezaposlene. A na minimalac je vlada dodala još 600 dolara. Tako da ti ljudi, za sada, nekako preživljavaju. Do momenta pisanja teksta broj nezaposlenih je prevazišao 20 miliona. Dosta mojih komšija ostalo je bez posla, mnogi poslovi su se već zatvorili, nestali. Juče čujem da je nekoliko velikih robnih kuća proglasilo bankrot, što znači da svi ti ljudi neće imati posao. Demokrate pokušavaju da drže sve zatvoreno što je duže moguće, i ako pričate s njima, oni su prestravljeni. S druge strane, oni koji podržavaju predsednika ne haju ni za šta – niti sede kod kuće, niti nose maske, niti se plaše. Žele da zemlja bude što pre otvorena kako bi mogli da se vrate na posao. Razlike među njima su kao između dva različita sveta.

Mi se sad slobodno krećemo, u smislu da nismo u grču kao na početku. Čak smo izbacili konzumiranje rakije, vruće vode s limunom, crni luk je na meniju 3-4 puta nedeljno, nije svih sedam dana. Malo smo se vratili u normalu, ali poštujemo mere, nosimo maske kako drugi ne bi bili prestravljeni i da bismo sebe izlagali što manjem riziku.

Poznajemo nekoliko ljudi koji su zakačili virus. Mnogi od njih su se već oporavili, nekima je bilo lakše, nekima malo teže, ali sada su svi dobro. S prijateljima pričamo svakodnevno i svi gledamo kako da se usmerimo na neki novi biznis. Smatramo da ovi poslovi u kojima smo, ako ne izumru posle krize, neće se povratiti ni u 50%, tako da se solucija mora naći. A ne znamo ni gde da počnemo, jer se ovde situaciji kakva je sada ne vidi kraj. I dalje smo u totalnoj blokadi, za sada do prvog juna. Svi parkovi su zatvoreni, šetalište pored jezera takođe. Sreća pa je ovde i dalje zima (da, zima 5. maja), nikud ne izlazimo, osim do prodavnice. Zainteresovana sam da vidim kako će zatvoreni parkovi izgledati kad ugreje. Slušajući koliko su ljudi isfrustrirani, verujem da nema te rampe koja će ih zaustaviti. I svi se pozivaju na Ustav koji kaže da su svi građani slobodni da se kreću.

Iskreno, verujem da će se sve vrlo brzo vratiti u normalu, samo čekamo da ukinu vanredno stanje. Naravno, ima i onih koji neće izaći napolje još nekoliko meseci, prestravljeni su za tri života. Znam samo da, ako se vrati na staro, neće mi pasti na pamet da se požalim kako sam umorna, da mnogo radim. U slučaju poslovnog putovanja, ni na to se neću žaliti. Do tada, toplo preporučujem serije: How To Gt Away With Murder, La Casa De Papel, Queen Of The South, The Blacklist.

Podeli s drugima