Crtice iz korona-vremena: Radmila Jovović (Beograd)


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena


Kad je 15. marta u Srbiji proglašeno vanredno stanje, čitala sam brojne sugestije, šta sve lepo i korisno može da se radi u izolaciji. Ja sam, međutim, znala da neću raditi ništa od toga: da neću usavršiti engleski jezik, da neću očistiti sve ćoškove koji čekaju krpu bar godinu-dve, da neću pročitati kapitalna dela Dostojevskog još jednom pre smrti, da neću vežbati s instruktorima taj-čija s jutjuba, da neću sprovoditi autofagiju, a posebno da neću napraviti red među papirima.

Spadam u kategoriju 65 plus, imam više dijagnoza koje me svrstavaju u visokorizičnu grupu, pa sam – em odlukom države bila prinuđena da ne promaljam nos iz kuće, em sam se složila da je takvo ponašanje razumno. Izlazila sam kad sam morala, u proseku jednom nedeljno (štiteći sebe i druge) odlazeći u nabavke maskirana u osobu uzrasta koja sme da se kreće u toku dana (maska preko lica, naočare za sunce, rukavice, repić na vrh glave, najtesnije farmerke koje imam, prpošan hod). Ovo poslednje je posle nedelju dana razvlačenja po kući bilo najteže ostvariti.

Znala sam, dakle, da ništa od pametnih sugestija neću ostvariti jer su mi, kao i većini drugih, svu pažnju, skoro sve misli i vreme, prvih nekoliko nedelja usisale informacije s TV-a, interneta, društvenih mreža, poruke prijatelja koje su mi stizale na mobilni telefon, ponekad informativne, ali uglavnom duhovite, i koje su bile ventil za ispuštanje pare iz ekspres-lonca naših zabrinutih duša.

Prvih nedelja život u stanu bio je najbliži pojmu tumaranje: sipala u šerpu maslinovo ulje i ubacila luk. Uradila tri trbušnjaka. Uključila ringlu i prodinstala luk. Isključila ringlu. Pogledala devet pristiglih poruka na viber i whats-app. Ubacila mleveno meso na onaj luk. Pogledala šta je novo na tviteru – ostala tamo ceo sat, izblamirala se reagujući na tvit Željka Mitrovića (koristila psovke). Pogledala pet novih poruka na viberu. Uključila ringlu, prodinstala meso. Isključila ringlu. Izbrisala prašinu s jedne police. Otvorila fejsbuk, načitala se svega. Pogledala sedam novopristiglih poruka na viber. Prikačila mobilni na punjenje drugi put od jutros. Uključila ringlu i nalila u onu šerpu paradajz-sos, a zatim TV da čujem vesti… Zalila pet od 17 saksija cveća. Osetila neprijatan miris iz kuhinje. Bacila ugljenisani sadržaj iz šerpe u WC šolju, pregledala novih pet pristiglih poruka.

Kao verovatno i svi drugi, pokušavala sam da shvatim da li nam Univerzum šalje poruku da smo mi virus, pokazuje nam koliko smo krhki, i smeje nam se u lice zbog naše antropocentrične umišljenosti o sopstvenoj superiornosti. Da li nam naša prelepa planeta šalje poruku da je ugrožavamo, da će nas, kad joj dosadimo, stresti kao perut s revera i nastaviti da se okreće i obnavlja. Nastojala sam da shvatim da li virus stvarno ima toliku snagu, koliko se dugo zadržava na površinama, kolika mu je mutacija, je l’ proizveden (jeste), ko je i zašto to učinio, da li će vreme koje je pred nama biti vreme opreza, ograničenja sloboda i stalne napetosti. Odslušala sam intervjue desetina svetskih epidemiologa, virusologa, doktora svih struka, nobelovaca, akademika, filosofa, i zaključila da bi do daljeg najpoštenije bilo reći: „Ništa ne znamo.”

Šta se dešavalo u mojoj duši dok sam svakog dana ovako, ili na sličan način tumarala kroz dan? Nisam se plašila virusa jer sam od onih koji veruju da će sve biti u redu, a zabrinu se tek kad se ispostavi da nije tako. Konstruišem avione – ne padobrane. Nisam se plašila da ćemo se brat o kome brinem i koji je zavisan od mene i ja zaraziti i umreti, moja briga je bila usmerena na zloupotrebe i poniženja koje vlast koristi u nenormalnijem od nenormalnog stanja u kome živimo, kojoj ne verujem ni reč, jer tumara gore od mene i gleda kako da profitira iz svega, pa i iz ovog globalnog udarca.To je bio najteži, najviše zastrašujući, najviše ponižavajući aspekt vanrednog planetarnog događaja.

Počeli su aplauzi doktorima u 20 časova svake večeri. Dobro. I treba, svi pravi lekari ginu kao nikad u životu. I stradaju. Zatim je, kao izraz nezadovoljstva građana represijom vlasti u 20.10 čas. počinjalo šerpovanje. U okviru svog građanskog aktivizma koristila sam na početku šerpu i tučak za meso. Reski zvuk ovog kompleta nervirao je ne samo mog jadnog komšiju koji je, na terasi prekoputa, držao dlanove u molitvenom položaju, nego i mene, lepo mi je glava oticala. Onda sam na polici za knjige otkrila mali afrički bubanj i napravila na terasi koncert za bubanj i pištaljku. Nisu nažalost svi mislili da imam dara, komšija od prekoputa se presamitio preko ograde. Nisam sigurna, bio je mrak, ali mi se čini da je povraćao.

Negde u to vreme nama „penzionerima” su dozvolili da izlazimo u vreme policijskogo časa, od 18 uveče. I to je bilo divno. Učila sam ponovo da hodam prvih 20 minuta prvog izlaska. A onda je stvarno bilo lepo: zeleni Donji Kalemegdan s ponekim rascvetalim drvetom, cvrkut ptica, parkovi Beogradske tvrđave, Dorćolski kej. Hodala sam kolovozima, stajala na sredinama raskrsnica i gledala u nikoga. To što su za mnoge potpuno puste ulice, bez ljudi i automobila i skoro bez zvukova apokaliptični prizori, za mene je lepota. Ne volim gradove iako iz čistog kukavičluka, umesto u prirodi, živim u najzgusnutijem delu epicentra Beograda zato što mi je Dorćolski kej na pet, a olimpijski bazen na 15 minuta hoda, neki festivali začas, uzbrdo do Trga. Nisam vozač, što je dobro i za mene i za čovečanstvo, ali moja duša vrišti za životom u prirodi. Zato sam za kraj jula za sebe i grupu prijatelja rezervisala kuću u divljini na planini Tari.

Dok sam hodala tim pustim ulicama gledala sam fasade zgrada unakažene grafitima i neke duhovite aforizme, i prekrasne crteže. A nekoliko dana ranije na televiziji sam videla reklamu za pumpu pod pritiskom koja, dok je držite u ruci, ispušta snažan mlaz vode koji spira prljavštinu grada, sive naslage prašine, i kao navoje luka sve naslage boja – jedan po jedan.

Setila sam se da je Holden Kolfild, glavni junak Selindžerove knjige Lovac u žitu, koji je na kraju traženja sebe ukapirao da stalno zamišlja mnogo male dece kako se igraju u jednom velikom žitnom polju. Na hiljade male dece, a nikoga u blizini, nikog odraslog, osim njega. A on stoji na samom rubu jedne grozne provalije i treba da ulovi svakoga ko se zaleti prema provaliji… To je sve što bi trebalo da radi čitavog dana.

Smatram da sam privilegovana što sam celog života radila ono što volim. Novinarstvo je obogatilo moj život na bezbroj nivoa, ali – ako nije kasno, ja bih, u vremenu koje mi je preostalo, pumpom pod pritiskom spirala prljavštinu grada, gluposti s fasada zidova, podzemnih prolaza… portrete kriminalaca koji su dokoličarili pred nekom zgradom, desničarske gluposti, Kosovo je Srbija, Delije Grobari, 1389… A ostavljala one koji su mudri, kreativni i duhoviti.

Profesiju imam, ovo bi bio hobi, čista ljubav.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share