Crtice iz korona-vremena: Stefan Janjić (Novi Sad)
Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena
Prošla je 21 godina otkad mi je život u ovolikoj meri bio izmenjen. Tada sam, za vreme bombardovanja, završavao prvi razred osnovne škole, a sada, 2020, konačno završavam svoje školovanje, jer je vreme da uobličim i predam doktorsku disertaciju.
Kad je počelo vanredno stanje, sestra i ja smo morali da odlučimo da li ćemo za lokaciju svog karantina odabrati Bačku Topolu (gde je stan naše mame) ili Novi Sad (gde je naš iznajmljeni studentski stan). U poslednji čas sam se odlučio za drugu opciju, jer sam verovao da ću tamo imati više mira i koncentracije za sve ono što me čeka. U Novi Sad sam se vratio jednom od poslednjih linija međugradskog prevoza.
Radim tri posla i stan mi je prethodnih godina služio skoro samo tome da u njemu prespavam. Sada su se stvari potpuno preokrenule: upoznao sam svaki njegov kvadratni centimetar, brišući prašinu s mestâ i mestašaca za koje nisam ni znao da postoje. Bilo je i dana kad ništa nisam spremao; nisam mogao ni hteo. „Negde duboko ispod ove prašine, stan je zapravo veoma čist” – tako glasi ultrakratka priča Lidije Dejvis iz zbirke Ne mogu i neću.
Sa svih strana bio sam zasut porukama da je ovo vreme za duhovnu nadgradnju, za čitanje, predstave, klasičnu muziku, učenje, savladavanje joge i letenja na ćilimu. A ništa mi od toga nije išlo.
U karantinu sam, nakon pet godina, došao do kraja Knausgorove šestotomne Moje borbe, i to je bez ikakve sumnje jedno od najznačajnijih čitalačkih iskustava u mom životu. Kada s nekim provedete toliko vremena, kraj čitanja doživite kao malu sahranu. Moram da priznam da sam nakon poslednje stranice i zaplakao: kraj je naoko bio srećan, ali me je učinio veoma deprimiranim, i taj paradoks će valjda moći da razumeju samo oni koji su prošli isti put kao i ja.
Nakon poslednjeg toma Moje borbe, dugog 1.100 stranica, započeo sam čitanje Besudbinstva Imrea Kertesa, jer sam na nekom mestu pročitao da je to blizanački roman mog omiljenog romana Bašta, pepeo Danila Kiša. Kad sam video da je Besudbinstvo na srpski preveo Aleksandar Tišma, moj entuzijazam bio je još veći. Međutim, jezik tog dela mi je posle Knausgora zvučao toliko anahrono da mi je pažnja konstantno popuštala nakon 2-3 stranice. Da li bi bilo drugačije da sam pre Kertesa čitao Šekspira ili Steriju? Ne znam, ali mi deluje da knjige nikad ne čitamo same za sebe, već unutar nekog čudesnog nasumičnog sistema gde ono prethodno uvek utiče na ono što sledi, pa tako ni Biblija nema isti ukus posle čitanja Ežena Joneska kao ona Biblija koja se čita posle Isidore Sekulić, ili Borislava Pekića, ili Herte Miler, ili Džejmsa Džojsa.
Ni s predstavama nisam imao više sreće. U celosti sam pogledao jedino Hadersfild, a sve ostalo se svelo na manje-više neuspešne pokušaje. Dao sam šansu Črnoj mati zemli Zagrebačkog kazališta mladih. I bila je to dobra predstava, ali ju je kamera snimala iz takvog ugla da sam video da je šamar lažan, da se jede iz prazne šerpe, da na bočnim vratima nema nikakvog gosta, već da se umesto njega emituje nasnimljen glas… Pozorište, nažalost (ili na sreću), nije stvoreno za jutjub.
U karantinu sam uspeo da se samostalno ošišam, da napravim prvu tortu u životu (za sestrin rođendan) i da svakodnevno treniram. Međutim, uprkos svim tim sitnim postignućima, dugo nisam imao snage za ono najvažnije: doktorsku disertaciju, koja mi stoji nad glavom već pet godina. Nikad nisam maštao o doktorskoj tituli, niti ću ikada dopisati dr ispred svog imena, osim u krajnje administrativne svrhe. Dr-snobizam, koji je često prisutan na univerzitetima, duboko me užasava, pa čak i odbija od ideje da i sam postanem dr. Međutim, to je korak koji se mora obaviti ako želim da nastavim s radom na fakultetu. Jednog dana rekao sam sebi „Sad ili nikad”, seo i pisao pet sati bez prestanka. I narednog dana. I narednog dana. I onog nakon toga. Uspeo sam da u tom naletu energije – koji me je prilično iznenadio, jer tako nešto odavno nisam video kod sebe – završim veliki deo posla, pišući svakodnevno do tri ujutro.
Dan je izgledao tako što ustanem, doručkujem, odgovaram studentima na mejlove i ocenjujem poslate radove, onda se posvetim radu s redakcijom FakeNews Tragača i posle toga pišem dok mi oči ne zasuze od gledanja u ekran, s tek četiri pauze: po pola sata za ručak i večeru, sat i po za trening i pet minuta za aplauz zdravstvenim radnicima.
U tri ujutro bih – premoren kao da sam trčao maraton – ugasio svetlo, legao na parket, stavio slušalice i ćutao. Zadao bih jutjubu početnu destinaciju, a on me je vodio kroz neistražene muzičke predele. Jedno veče naišli smo na Šošanu Olivere Katarine. Kad ta sjajna žena zapeva Tiho se spušta noć / Veče je, sumrak plav / Drveće, trava i svaki cvet / Mirisom mame nas… činilo mi se, tako zarobljenom na šestom spratu zgrade, da sam iznenada u šumi, da sve miriše na prolećnu vlagu, i da ću na stopalima, ako se samo malo potrudim, osetiti sasušene iglice borova. Mogao sam karantin da preživim i bez takvih opsena, ali su mi one pomogle da ga preživim koliko-toliko pribran. Kad završim disertaciju, častiću sebe odlaskom u neku pravu šumu, na barem nedelju dana, a na listi zvanica biće samo Olivera Katarina.
Ostavite odgovor