Crtice iz korona-vremena: Miloje Sekulić (Beograd)
Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena
A šta posle karantina?
Milja me je pozvala da vam pišem o prvim utiscima, prvim asocijacijacama, prvim mislima i osećanjima u vezi sa situacijom s kakvom se Čovečanstvo, srećom i hvala Bogu, nađe možda jednom u sto godina. Iskreno, jer tekst pišem tokom „prvomajskog vikenda”, to sve mi je nekako maglovito, zbrkano i kao godinu i po a ne mesec i po daleko, pa ću više napisati fragmente sećanja nego celovit tekst. Sada, kad se negde nazire „svetlo na kraju karantinskog tunela”, čini mi se da ćemo se ovog perioda i sećati kao fragmenata obojenih snažnim emocijama pre nego kao priče koja kontinuirano teče.
Prvo je došlo, sa čuđenjem i nevericom, praćenje vesti iz Vuhana. Uz divljenje kineskom narodu na brzini, organizaciji i efikasnosti s kojom su se borili s užasom koji ih je snašao a koji će samo nekoliko nedelja kasnije da se sruči i na naše glave. Malo je vremena proteklo, a on je već stigao u severnu Italiju. Vesti postaju jezive, a svest da nam je „pakao pred vratima” navodi na brzo razmišljanje i delovanje, više po instinktu nego po nekom razrađenom planu.
Od četvrtka, 12 marta, Homepageri koji se osećaju uznemireno ili misle da su ugroženi, mogli su da rade po #stayhome režimu, a od kada su nadležni organi to sugerisali za sve koji mogu da se prilagode takvom načinu rada, cela se agencija (tridesetak ljudi s matičnim kancelarijama u Novom Sadu i Beogradu) prebacuje na remote funkcionisanje. Pomislili biste da nam je to prirodno stanje jer smo „digitalci”, pa mnogi misle da baš i ne volimo da „idemo” na posao. To u suštini nije tačno. Glavni „tajni sastojak” marketinaga jeste emocija, a nje teško da ima na daljinu. Ali šta je tu je – Muka napravi priliku – kaže naš narod, tako da smo se i mi oprobali u takvom načinu rada. I dobro nam ide. Homepageri smo, manje kompanija a više zajednica, uz sva pravila koja moraju da važe kad su u pitanju posao, efikasnost, trud i efekti.
Naravno da su se pojavili i zebnja, zabrinutost i strah. Teško je vreme, ogromni su izazovi. Da nam bude lakše osmislili smo #StayHomepager (ima ga i na GIPHY-u) koji nam pomaže da se osetimo povezani i ujedno podsetimo i druge da bi se trebalo pridržavati karantina koliko je god to moguće. Radnim danima se redovno okupljamo na Timskoj Zoom kafi od 9.30 do 9.45 čas. Pravilo je da u tom periodu nema razgovora o poslu i klijentima, a često nam se pridruže dečica i kućni ljubimci. Nismo izgubili nijednog klijenta i verujemo da je to prvenstveno posledica zaista partnerskog i ljudskog odnosa koje s njima razvijemo. Neki su umanjili aktivnosti, a mahom su izostale snažnije prodajne kampanje koje su uobičajene u ovom delu godine, ali su neki drugi klijenti, koje smo osvojili u ovom periodu, omogućili stabilnost poslovanja. U istom smo broju kao i na početku ove krize i nismo smanjivali plate. Želim da pohvalim i mere koje je vlada proglasila za pomoć privredi. Mislimo da su, bar u slučaju naše industrije, adekvatne.
Kad je posao u pitanju, potrudili smo se da promislimo, a potom i da stručnoj i opštoj javnosti koju to zanima približimo šta smatramo da je potrebno i na koji način komunicirati u ovom periodu kao i u vremenu kad panemija prođe. Da mi verujemo u ono što govorimo i pišemo i živimo to, pokazali smo projektom Nutrino igraonica, koji je razvijen u proteklih nekoliko nedelja kao mesto predaha od vesti i briga, i kao zabava za celu porodicu a sasvim na tragu vrednosti Nutrino brenda.
Ja ovaj period provodim na Dorćolu, u stanu s mojim ježom Đurom. Smanjio sam izlaske na neophodni minimu, radi nabavki i rekreacije. Vreme provodim mahom u radu za svoj posao i u čitanju, istraživanju tema koje me zanimaju, a za njih inače nemam vremena. Takođe i u komunikaciji s prijateljima i rodbinom. Ne silim se da iz ovoga izađem kao bolja verzija sebe, radim ono što mi odgovara i diže mi pozitivnu energiju. Uspostavio sam naviku da se svakog dana čujem s prijateljem ili nekim od rodbine s kim to nisam bio u stanju da radim često godinama. Posle skoro dve decenije vratio sam se Pozdravu Suncu. Ova praksa iz joge zahteva mali prostor, a u sebi objedinjuje i zahtevan fizički napor i uspostavljanje pravilnog disanja, što u jogi ima poseban značaj. Trebalo mi je vremena da uđem u formu pa da opet mogu da radim 12 punih ciklusa, kako to pravilo za ispravnu praksu nalaže, a sad, kad sam posle mesec dana praktikovanja došao do toga, već se javlja i meditativni momenat. Topla preporuka svakome da proba. U prošlom periodu došlo je i do hiperprodukcije vebinara i Zoom panela. Odabrao sam i s pažnjom ispratio nekoliko za moju struku relevantnih, a u nekima i učestvovao.
Raduje me što su mi svi bliski dobro i zdravo i što se situacija, sudeći bar po vestima, smiruje. Inspirišu me uzbudljivi novi projekti na kojima radimo u agenciji. Jedan baš sjajan, koji će ukazati poštovanje „malim, tihim herojima ovog vremena” lansiramo uskoro, pa ću vas obavestiti o tome. Ljuti me i žalosti bahatost, ne mogu to da nazovem blaže, malog ali bučnog i vidljivog dela našeg naroda koji negira i minira napore i žrtve onih „na prvoj liniji fronta” u borbi s pošasti koja nas je snašla. Zaista nije teško ni nabaviti ni nositi masku i zaštititi tako i sebe i druge, i pomoći da svi brže i bezbolnije izađemo iz ovoga.
A izlazak je, nadam se, blizu. Ne samo fizički izlazak iz karantina i početak odlaska na posao, rada kafića… normalizacije života… koliko ona uopšte bude moguća u uslovima „suživota s virusom” koji će i dalje biti „tu negde”. Mislim na izlaz iz jednog, za sve, teškog i zahtevnog mentalnog stanja i povećanih napora svake vrste da prebrodimo ovaj perod. Ono što smatram da je bitno jeste svesnost da prelazimo u fazu „lične odgovornosti i procene rizika”, kako to definišu zvaničnici. Nadam se da smo svi videli i naučili dovoljno, informisali se, doneli odgovarajuće odluke za sebe i svoju okolinu, i da ćemo kao zajednica izaći pobednički iz ovog veoma zahtevnog perioda.
Kakva nas budućnost očekuje? Sigurno drugačija. Hoće li se ona ogledati u trivijalnostima kakve su kabine od pleksiglasa na plažama, da li će nam uvesti „pasoš vakcinacije” pri ulasku u neke zemlje, do kada ćemo se pridržavati „socijalnog distanciranja” i kada će unučići bez straha roditelja zagrliti bake i deke ostaje da se vidi. To nisu ugodne perspektive, ali će mnogo toga očigledno morati da se promeni. Treba se podsetiti i da su neke od sjajnih inovacija koje sada rutinski koristimo nastale kao reakcija na krizu 2008–2009. godine. Drop Box, WhatsUpp i AliBaba su samo neki od poznatijih primera. Svet će sigurno biti drugačiji, a kakav, videćemo tek. Sigurno je samo da treba hrabro ali oprezno krenuti u njega i da se ne treba sećati kako je nekada bilo jer, kako kaže Pablo Neruda:
Nikada se ne treba sećati,
jer je sećanje uvek žaljenje.
Žaljenje za lepim stvarima koje su prošle,
i za onim ružnim koje nismo ispravili.
Ostavite odgovor