Crtice iz korona-vremena: Miljena Drndar (Dortmund)
Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena
Čekamo povratak
Šta da vam kažem o vremenu provedenom u doba korone što već ne znate i sami? I što već nismo svi na sličan način prošli, jer svi zatvorenici provode slično vreme a nesrećni su na svoj način. Prazne ulice su svuda na svetu iste. I ljudi s maskama takođe. Ni tuđe vreme nikoga više ne zanima, ni sa svojim ne zna šta će. Da nije bilo poziva Milje Lukić da joj pošaljem ovaj tekst sigurno da o ovom vremenu ne bih ni pisala, bar ne sada.
Za moju porodicu korona je bila vreme odvajanja. Suprug je stomatolog, u Nemačkoj su stomatolozi bez prekida radili. Treba li da kažem da je to zanimanje najizloženije od svih? Mislim da ne, to svi znaju, rizik procenjen na 95%. Ono što ljudi možda ne znaju jeste da su zbog nedostatka opreme ovde stomatolozi bili izloženi još više – ako može više. Iz protesta što rade nezaštićeni, lekari i medicinski radnici su napravili serije metaforičnih fotografija na kojima su nagi ( intimni delovi su pokriveni) kako bi poslali poruku i ukazali na svoj problem. Na takvu vrstu protesta inspirisao ih je Alain Colombie, francuski lekar koji je objavio svoju nagu fotografiju iz istih razloga.
Kao što rekoh, korona je za moju porodicu bila nužno i neizvesno odvajanje. Sve vreme muž je provodio na poslu, tamo je i spavao. Razlog je vrlo prost, deca su nam maloletna, a ako je jedan u velikom riziku – ne bi bilo dobro da bude i drugi.
Nekome ko vam saopštava kako virusa nema, kako je bezopasan i kako je to sve prenaduvano bilo bi vrlo teško objasniti kako izgleda razgovor „šta u slučaju…”, pa zato nikome nisam ni objašnjavala. Što bi naš narod rekao – sit gladnom na veruje, ili da za ovaj slučaj preformulišem: zaštićen i dokon, izloženom ne veruje.
Umesto toga, slušala sam priče o dosadi, o zatvoru, o uskraćenom kretanju, o ljudskim pravima, o poreklu virusa, o besu zbog uskraćenih proslava, o velikim silama, o svetskim zaverama, o neofarbanom korenu kose jer nema frizera… Muke žive. Kad nemaš veće.
Provodili smo vreme fokusirani na sebe, probajući da sklonimo mračne misli. Nije se to mnogo razlikovalo niti je moglo mnogo da se razlikuje od većine ljudi, razlika je bila samo u neprekidnoj, prirodnoj strepnji koju smo terali na razne načine. Probali da nam vreme bude saveznik i na korist ako smo ga već dobili na ovakav način. Radili smo stvari koje su i mnogi drugi radili: čitali knjige koje smo propustili, sređivali svoj prostor do najsitnijih detalja, učili, gledali filmove i serije, vežbali, proslavili jedan trinaesti rođendan uz tortu na tri sprata, proslavili Uskrs, palili tamjan i kandilo vrlo često, voleli se, čekali da sve polako prođe kao što sve prolazi i molili se da se niko ne razboli. I dalje čekamo, jer još uvek traje.
U međuvremenu, dobili smo vesti da nam je u Srbiji od kovida umro rođak, zatim sestrin kum i prijateljičin sestrić.
Svi mi koji smo imali i još uvek imamo majku, oca, sestru, brata, sina, ćerku, muža, ženu, kuma, kumu, prijatelja i prijateljicu ili ma koga koga volimo a da radi kao lekar, medicinska sestra, ili bilo koje medicinsko osoblje u ma kojoj medicinskoj ustanovi širom sveta nismo ni jednog trenutka pomislili ni na šta drugo sem da izvuku živu glavu. I sada još uvek.
Oni koji su izgubili nekoga – nose se s bolom, tugom i gubitkom.
Mi čekamo da se muž i tata vrati kući.
Sve ostalo će doći. Živ čovek sve dočeka.
Ostavite odgovor