Crtice iz korona-vremena: Mirko Turčinović (Beograd)
Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena
Stojim u redu na taksi stanici kod hotela Srbija. Znam, neću skoro otići odavde. Otkada je ovo počelo, posao je stao. Nema ljudi, vozi se se samo onaj ko baš mora. Gledam pustu ulicu, praznu autobusku stanicu ispred. Ulica je inače prometna, vri od ljudi i od saobraćaja, naročito u ovo vreme. Sada, tek po neko prođe.
Otišao bih da kupim cigarete, pred trafikom stoji troje ljudi. Gledam i čekam da se raziđu. Odjednom, žena iz reda se okreće ka čoveku iza.
– Odmaknite se, šta ste se prilepili uz mene! Dišete mi u vrat! – kaže nervozno, iako ovaj stoji dva metra od nje.
On je začuđeno pogleda, zatim slegnu ramenima i napravi korak unazad.
Posle otprilike sat i dvadesetak minuta dolazi mušterija. Čovek mojih godina, ide tu blizu, izvinjava se što je kratka vožnja. Zatim počinje priču koju slušam svaki dan. Svako ima neku svoju teoriju o ovoj stvari, svako je ubeđen da misli svojom glavom i ruga se „gluposti” onog drugog.
Dok mumla ispod maske, ja kolutam očima.
– Pa, pobogu, kako vam nije jasno da je sve ovo velika zavera i da virus ne postoji? – čudi se on.
– Zašto onda nosite masku? – pitam.
On uzdahnu, zavrte glavom i ućuta.
***
Dan prolazi u čekanju na taksi stanicama i odmiče u nekom svom sporom ritmu. Bio bi to jedan sasvim lep prolećni dan da nije tih lica pod maskama iznad kojih se vide zabrinute i uznemirene oči, da nije ove čudne neme napetosti u vazduhu, koja raste kako se bliži vreme fajronta. Tad kreću gužva, nervoza i jurnjava.
Vozim Bulevarom i gledam na sat. Na Lionu mi maše čovek. Stajem, možda idemo u istom pravcu.
– Može do Zemuna, burazeru? – pita.
Ponovo bacim pogled na sat i odmahnem glavom.
– Nemam vremena, nije mi usput, izvinite – kažem.
– Pa što si stao, u pizdu materinu! – viknu i besno zalupi vratima.
Na parkingu palim cigaretu, odlažem odlazak kući. Zagazio sam u policijski čas već dobrih desetak minuta. U nekim drugim okolnostima moglo bi se reći da uživam u tišini. Međutim, s glavne ulice se čuje opominjuća sirena policijskog automobila.
***
Ulazim u stan.
– Ne hodaj obuven! – dovikuje moja žena iz dnevne sobe, iako to nikad ne radim.
Stojim mirno u predsoblju, ona rutinski obavlja operaciju dezinfekcije.
– Ne ostavljaj ključeve ovde – kaže dok me nečim prska sa svih strana.
Presvlačim se. Ona strpljivo briše sve što sam neoprezno dodirnuo pre nego što sam otišao u kupatilo.
Rano proleće je, dan je još uvek kratak i brzo se smrkava. Ispijam pivo na terasi koja gleda na pust park. Pod svetlom ulične rasvete u tišini žurno promakne po neka silueta. Golubovi se u snu meškolje pod simsom. A zvezde ko zvezde, ravnodušno trepću s neba.
Ostavite odgovor