Crtice iz korona-vremena: Boban Stojanović (Kalgari)


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena.


Sve ovo s brojanjem nedelja i meseci podseća me na trudnoću. Ukoliko se do one nedelje desi nešto, onda je dobro. Ako se ne desi, videćemo. Izuzetno komplikovana trudnoća. Biće potrebno mnogo snage da se iznese do kraja. Šta će se roditi, to ne znamo. Zdravo, sretno, glasno, bolesno ili, što bi rekle babe, kilavo. Evo, ne znam. Čamim čekajući zajedno s ostatkom sveta.

Uopšte ne razumem šta se dešava. Sve je haotično, ali pretenduje da izgleda kao razumno. Svaka država naglašava da je kriza velika, ali da njihova vlada radi najbolje. Sve će biti u redu. Besmislenost takvih izjava obesmišljava njihovu pozitivnu intenciju. Isto kao i: Posle kiše, uvek svane sunce. To je poetika bede, ne mogu u njoj da učestvujem.

Kao nikada ranije, u kontaktu sam s poznanicima iz celog sveta. Ne kontaktiramo jedni s drugima zato što se volimo, već zato što smo dosadili prijateljima kojima nemamo šta novo da kažemo. Onda se setimo manje važnih u piramidi prioriteta. Na neke poruke nisam odgovorio. Šta da odgovorim na pitanje: „E, kako je kod vas?” Kako se na to odgovora? „I ovde je kuga, ali dobro smo. Rade restorani, ali samo dostava i pick-up i ima toalet-papira i sirćeta. Lepo je sve.”

Radim od kuće. Moj posao je rad s izbeglicama, tako da posla ima napretek. Uz velike napore kanadske vlade da obezbedi finansijsku podršku svima koji su pogođeni posledicama pandemije, tražioci azila često propadaju kroz pukotine novonapisanih pravila. Onda se mi, essential workers, bavimo mikrokreditima, paketima hrane, lekovima, laptopovima, ulošcima i nasiljem u porodici. Kad mi se radni dan završi, počinje moj privatni život. Razlika je što ne mogu posao da ostavim u kancelariji, jer mi je ta ista kancelarija sada u kući.

S obzirom na to da nema drugih vesti osim vesti o pošasti, ništa mi ne zaokuplja misli. Ništa kao izbori u Mongoliji ili pobuna đaka u Mineapolisu ili status rumunskih umetnika. Nema ničega, svi su sada pogođeni koronom. Zato razmišljam. To je ono što me čini srećnim. Razmišljam o svemu o čemu nisam imao dovoljno vremena da razmišljam pre korone.

Na primer, večeras sam išao u supermarket da kupim raženi hleb. Doneo sam kući i čokoladno mleko, dva pakovanja bejgla, tri kese pomfrita na ekstra sniženju, lek protiv alergije, još jedan hleb i Architectural Digest za maj 2020. Između stavljanja u korpu svakog od artikala razmišljao sam šta će biti sa svim onim gumenim rukavicama koje ljudi širom sveta bacaju. Njima će se daviti galebovi i druge romantične i alave ptice. I prelepi delfini će ih progutati, i šta će onda biti? I, gde su sada svi oni ekološki aktivisti koji su nas jurili da razdvajamo đubre i ne koristimo parfeme jer zbog njih sunce peče jače. Ne oglašavaju se ni povodom stotina hiljada litara sredstava za dezinfekciju koja se dnevno izliju u kanalizacione cevi, a potom i u reke. Nema ih ni o tome. Sad ćute. I do sada nisam imao prevelikog respekta za eko-bukače (uz izuzeće malog broja smislenih prenosilaca ekološke svesti), a sada još manje. Verujem da su oni danas najveći zagađivači i da koriste isključivo maske za jednokratnu upotrebu i da troše galone varikine.

Kako su mi misli odveć bile u visokoetičkim vibracijama, na uočavanje fair trade čokolade otvorilo se novo pitanje: Kako ta, takozvana pravedna trgovina, uopšte funkcioniše? Da li neko dete koje bere kafu na plantaži u Brazilu dobije nežnu čestitku od neke, recimo, Džoane iz Njujorka koja mu zahvali jer joj je kafa koju je brao ulepšala jutro? I da li žene u Africi dobiju SMS poruke zahvalnosti za nakit koji prave. Ili, šta se drastično menja u životu jedne porodice kad zbog pravedne trgovine inkasira 0,47 dolara više po danu. Primetio sam da takve čokolade i uopšte fair trade proizvodi imaju izuzetno lepa pakovanja. Ne mogu da se otmem utisku da je fair trade oznaka za degustaciju etičnosti prvog sveta, nešto kao milosrdni kapitalizam. Tu su mi na pamet pali i svi oni radikalni levičari koji su poverovali da će aktuelna kriza biti slom kapitalizma i da će pevanje Bella Ciao izroditi nove radničke pokrete, koji će do 2030. godine dovesti do sveta kakav viđamo u brošurama Jehovnih svedoka. Neće. Eno, sve reklame su se već prilagodile na samoću i izolaciju. Nema više ludih provoda s prijateljima. Sada je dovoljno da si sam kod kuće, možda s najbližom porodicom. Sve može da se naruči i sve ti donesu. Lepo je i to. Neka nova sreća.

Nakon toga pomislio sam zašto u tom supermarketu nema veštačkog cveća, kao što ga ima u nekim drugim radnjama. Od kada je krenula ova kriza, kupuju mi se nebitne stvari. Eto, rado bih kupio gomilu veštačkog cveća i onda bih rešavao gde i kako s njim u stanu. Pogledao sam deo radnje u kome prodaju cveće. Imali su bukete turskog karanfila. No, taj turski karanfil upšte ne miriše kao turski karanfil. Ne miriše uopšte. Tek negde pri kraju drške oseti se svežina vode u kojoj se nalazi. Ali, ne mogu da zamislim sebe kako nekoliko puta dnevno prilazim vazi, vadim cveće i mirišem stabljike kako bih uživao u svežem mirisu prirode. Turski karanfil koji ne miriše kao turski karanfil jeste smak sveta.

Na putu do kuće neorganizovano sam razmišljao o stvarima kojih sada ne mogu da se setim. Znam da mi je pomisao na krofne koje toliko dugo stoje u vitrinama kafea da im se šećerni preliv toliko osušio da je ispucao i počeo da pada oko jadne krofne, izazvao neugodnost. Uz to slušam muziku, čini mi se ne tako svetlu. Poslednjih nedelja na repeat slušam Ten Holta i njegova dvosatna ponavljanja istih tema, kao i muzičara koji se samoimenuje kao BFRND. Komponovao je muziku za revije modne kuće Balenciaga. I te revije su pomalo mračne. Ali, to mi se sviđa sada. Dopada mi se i šta radi Alessandro Michele za Gucci. I to je mračno. Pomislio sam i na to kako bi rahmetli Karlu Lagerfeldu korona bila odvrantna i kako se ne bi složio s njenim postojanjem. Na trenutak sam smatrao sebe duhovitim. Razmišljam kako bi u ovom trenutku samoizolacija, karantina i preventivnih mera Virdžinija Vulf definisala termin sopstvene sobe.

Eto, svašta mi prolazi kroz glavu. Da sopstvene misli mogu da štampam, onako iz glave, bio bi to roman reka. Možda previše misli dolazi iz pobijanja straha. Mada, ne plašim se korone, plašim se posledica ludila oko nje. Na socijalnim mrežama ljudi postavljaju slike drugih ljudi koji se skupljaju u malim grupama na terasama ili u parkovima. Ispod takvih slika nužno sledi gomila raščerečujućih komentara. To me brine. Kako ćemo dalje i da li će korona-virus i strah u vezi s nim stvoriti tlo za neku novu vrstu fašizma. Ne znam.

Nakon prvih desetak dana od korona-ludila, brisao sam stvari rastvorom sirćeta. Onda vlažnom krpom. Večeras sam oprao ruke, obrisao ih, stavio dlan na hleb i nekako mi je to bilo dovoljno. Ako već duboke vlade i iluminati smišljaju plan za čipovanje čovečanstva, nek osmisle neki čip koji će nam ugraditi u dlan i omogućiti dezinfekciju svega. Nije moje da razmišljam kako će to da izvedu, dovoljno je što sam im dao ideju.

Dan sam završio sa čašom vina. Zove se La Maldita. Prigodno.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share