Crtice iz korona-vremena: Danijela Nenadić


Kako provode vreme, šta rade i ne rade, o čemu razmišljaju ljudi u raznim gradovima i državama u crticama iz korona-vremena


Sedim, cirkam rakiju uz jutarnju kafu i razmišljam – rutina je bitna, nema ništa bolje u krizno vreme nego znati kad je čemu red. Ne možeš onda pogubiti ni sebe ni druge. A pogubila bih se sigurno da živim sama. Ovako sam srećna što se čudovište (od milja nazvano čudo od mog deteta) vratilo letos iz Amerike i upisao studije u Beogradu. Ovo pišem vama, jer on ovaj tekst neće i ne sme videti. U suprotnom sam eliminisana, precrtana, izbrisana i izopštena iz života sopstvenog deteta. Trebalo je da kupimo kera pre ove pošasti, prođe mi glavom. Živim na dubokoj periferiji belog grada. Ta činjenica bi me obično spasila u vreme letnje žege, kad Novi Beograd u betonu gori. Kod mene na periferiji uvek je bio dobar vazduh za spavanje i temperatura niža za 4-50 C. Živim pored šume. Preciznije, dodirujem šumu i znam joj svaki put.

Ispod moje terase jutros minimum desetak kerâ i vlasnika. Pas bi u ovom trenu bio pravi pogodak za svakog od nas. Alibi za šetanje. Ovako, sedi i ćuti, mislim se, i bacaj đubre u vreme policijskog časa i prkosi plavcima u civilu, sakrivaj se iza žive ograde, juri ka šumi kao Indijanci iz plemena Tarahumara kad ti se trči ili hoda. Zove drugarica. Podnosim joj jutarnji izveštaj. Izašlo pet bišona, dva labradora, jedan džek rasel, dva usvojena, tri u teranju, četiri mužjaka,

– Mnogo smo bre ispale glupe što onu tvoju dobru ideju nismo realizovale? Šta nam je falilo da odemo na taj kurs za šišanje pasa, ponesemo nekoliko dobrih makaza i kupimo kartu u jednom pravcu. Pridružimo se deci u USA i bogdanasvidi. Ovako, ostaše nam seminari, sajtovi, pisanja i brisanja. Imaš neku novu ideju u vreme korone? – pitam.

– Pa, šta znam, jedino neku pogrebnu opremu da šijemo, s inicijalima, ili preslikačima s licem blagopočivšeg… To ti je večita stvar.

***

Dok završavam razgovor, jednim uhom hvatam priču iz male sobe. Ovu decu su sjajno profesori organizovali. Predavanje preko interneta ima svojih prednosti. Na njima mogu i roditelji da učestvuju. Eto, na primer ja, uvek slušam predavanje iz psihologije. Da, istina je, stalno nešto dobacujem i htela bih da se uživo uključim u diskusiju u vezi s raznim zanimljivim temama.

– Pitaj je, molim te, kako neki ljudi imaju bolji opažaj od drugih? Evo, na primer ja, Bolje organizujem osete u glavi.

– Danijelaaaaa… – viče sinak.

Ne vredi da čekam dalja predavanja, neće mi uslišiti želju u ubaciti me u onlajn diskusiju s profesorkom psihologije, a ovi drugi predmeti iz ekonomije nikad mi nisu „ležali”.

Izlećem u nabavku. Nabavka osnovnih potrepština u gradu u doba pandemije ne izgleda zanimljivo. Ili možda drugima izgledamo zanimljivo. Masa ljudi s rukavicama i maskama na usvojenoj udaljenosti od dva metra čeka ispred supermarketa, apoteka, pošta, mesara. I čeka. I to ume da traje do granica pucanja. Dok stojim u redu ispred mesare, neko me zagrli s leđa (a moraš imati dobar raspon ruku da bi mene zagrlio), okrenem se i vidim nju, moju Gagu. Pulmologija, intezivna nega, prva linija fronta COVID 19. Već punih mesec dana bez prekida radi. Ima alergiju na skafander, ali radi. Bože, kako smo se grille.

***

Šta spremiti za ručak? Čuveno pitanje koje se generacijski prenosi u porodici Nenadić.

– Bože, kako smo se ugojili – viče čudo dok uvaljeno sedi i igra igrice. A ja mislim – jednom i mene bog da pogleda, da pokažem svetu, regionu i lokalu koji sam ja Steva Karapandža, i da jednom za veka izađem iz senki mojih dragih. Ovaj karantin je bio taj pravi trenutak, da moje umeće izađe na videlo dana. Da postanem poznata kao kuvarica Daca, jer poznata po pisanoj reči teško da ću biti (a baš sam se trudila). Ako ste se 70ih i 80ih hranili po BG restoranima: Grmeču, Trandafiloviću, Resavi, Košuti, Oraču, hranila vas je moja baba Grozda, glavni kuvar. Moja majka bila je opet sjajni majstor za šporetom. Tu ljubav prema kuhinji nasledio je moj brat Miloš .Danas mu pošaljem sliku nekog novog jela. „Našla sam kod Milje (pošto ja važim za internet domaćicu) neku teletinu na burgundijski način. Ima više alkohola u njoj nego što sam ja popila za mesec dana”, kažem mu, „flambirala sam viskijem, jbg, nisam imala vinjak.”

– Jel‘ ti to pričaš o onom viskiju koji je dvadeset godina star, što je ćale ostavio za spešl događaje?

– Eee, taj, brate, danas mu je neki spešl trenutak.

***

Svakog dana u 15 časova na TV daje se izveštaj o aktuelnoj epidemiološkoj situaciji u Srbiji. Psujem na sav glas. Nenormalni mi i ovi i oni. Krajnji stadijum, pričam s „delimično pametnim” televizorom. Mora, mora, reč koju ponavljaju često. Ne volim reč mora. Jer, brajko, nema više u mom životu moranja. Mora samo da se rikne, a bitan je samo put do toga. Ulazi Uroš u sobu. Vidi – penim.

– Gospođo, molim vas, bez nasilja, ubijanja, preteranih emocija, složenih zapleta, scenskih efekata – namigne mi i izađe iz sobe da ne gleda otvorenu vilicu majke mu hraniteljke.

***

Zvoni neko. Brzi pogled na špijunku. Moj dobri komšija stoji podbočen kao Ovčarsko-kablarska klisura.

– Imaš hlor?

– Imam, bre, rezerve za dva puta normalnu i dva puta ponovljenu koronu.

– Ti si, bre, nenormalna, ne dozivaj je.

– Ja ću danas da obrišem ceo sprat i stepenište, a ti stavi natopljen sunđer na ulaz. Natopi ga dobro hlorom, čuješ.

– Čujem, bree, sve, Moram i do zdrave hrane – kažem mu dok cedi džoger. – Rešila sam danas da kupim kilo čaja od majčine dušice. Leči, bre, afte i kandidu, akne, bubuljice, proliv, al‘ najviše je za smirenje. Pa da podelim po stanu 50 g svakome. Kažu da povoljno deluje na neurotransmitere. Kad se dobro spoje, naprave bolju komunikaciju u mozgu.

– A ti kupuj ako si luda. Šta će njima dobri spojevi u glavi?

***

U vreme izolacije čitam svašta, prebacujem se s bigrafije urugvajskog predsednika Pepea na opersku pevačicu Anu Netrebko, gledam i proučavam starosnu piramidu zemlje mi Srbije, tražim kuće po Kosmaju koje bih iznajmila na tri dana. Da samo ležim na travi i ne pomeram se s vlažne zemlje. „Nemaš ti tih para”, dobacuje Urke. Namerno, da me otrese od ideje. Gubim osećaj i za pare. Imam valjda nešto na kreditnoj kartici. Kartica, nadam se, važi do maja. Jedemo ono što nemamo, rekao bi moj sin, budući ekonomista koji me uvek pogleda ispod oka kad dođem natovarena belim biorazgradivim kesama. „Opet kupuješ na veresiju.” Jbg, to je usađeni deo mentalnog sklopa ljudi s Balkana. Gledam i neka uputstva kako ošišati kuče u 8 koraka, gledam i najnoviju kolekciju Givenchy Spring 2020, čitam studije kako se osloboditi hrkanja, straha, mrava.

***

Zove brat, pita čudovište: „Gde je keva?”

– Eno je, ide po zgradi gore-dole, vežba.

– A ti, šta radiš?

– Trbušnjake.

– Znači, kod vas je stigao poslednji stadijum korone – zaključi moj predobri brat.

Onda je dotrčao do nas, pošto živi blizu, a i ima, što bi sportisti rekli „još snage u nogama i plućima.” Stao na vrata da proveri brojno stanje i da nisam nedôbog od silnih fizičkih vežbi opandrknula.

– A koliko je elegantnije rešenje bio meteor – reče sebi u bradu i ode.

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share