Цртице из корона-времена: Борис Трбић (Мелбурн)

Како проводе време, шта раде и не раде, о чему размишљају људи у разним градовима и државама у цртицама из корона-времена.

Испод некаквог вулкана

Шеста недеља личи нa пету, и на четврту. А наредне недеље ће личити на ову. Online delivery је почео 23. марта, седам дана пошто се универзитет распустио, и послати смо кући. У том, првом таласу, било је најтеже ускладити сопствени рад с различитим платформама, или колосецима на које је био преусмерен. А онда исто то урадити у заједничком простору, с укућанима. Google Teams, Microsoft Тeams, Zoom, Canvas, Collaborate Ultra. Млађи син, који се радовао школи шаха, сад тужно ишчекује помоћ тражећи дугме где се укључује микрофон на његовом компјутеру. Старији је петнаести рођендан прославио код куће, без друштва, довикујући се с комшијом преко ограде. Водећи рачуна о деци у први мах смо почели да заборављамо на сат. Једно време смо одлазили на спавање после два ујутро, без икаквог разлога. Или мере. Касније су се ствари поправиле. Схватили смо да Нетфликс има и неке боље програме. И, наравно, снизили смо критеријуме. Губљење времена пред компјутерским екраном постало је норма.

Имам утисак да никад нисам био уморнији. То ме не чуди. Психолози које познајем тврде да се осећају слично. Изнурено. Рад на докторату и пројектима за објављивање се отегао. Неки пројекти на којима радим у Србији одложени су или растегнути. А часови сценарија и историје филма, негде између радио-сата, блога и дијалога са четрдесет студената који желе да сазнају о принципима монтаже или жанровском филму, усмерени су на покушаје да их убедим да је друштвени аспект њиховог искуства као студената – секундаран. Сви знамо да није тако. Рођака моје супруге, која се бави рачуноводством, рационална и смирена жена, каже да су пре пандемије сви убеђивали запослене да онлајн време неумитно долази, а да ће људи изаћи из изолације уверени да не желе да раде на тај начин. То заиста није питање једног мишљења, Била Гејтса, Бјорк, Грете или неке од медијских икона касног капитализма (Жижека, Памеле Андерсон или уводничара Њујорк Тајмса). У питању је глобално искуство. Ниједна компјутерска апликација ме не може уверити да low-tech плебс који ојађено гледа кроз прозоре из овога може да изађе паметнији или умивенији. „Да ли сте пробали Adobe Spark? Кажу да ће заменити Power Point презентације.” Свет је почео да изгледа као мусави канцеларијски простор између две чекаонице у филму који никада нисам волео нити разумео – The Eternal Sunshine of the Spotless Mind.

Овде карантин не постоји. Пензионери излазе. И колико год да већ та чињеница некоме у Србији може звучати сјајно, она нема много утицаја на свакодневни живот заједнице. Све је тихо, окупљања нема, догађаји у култури су отказани и културни радници су на рубу егзистенције. Насиље у домаћинствима и потрошња алкохола у на изузетно високом нивоу. А опијума за народ нема. Јер и трчање за лоптом је отказано.

Умало да заборавим да кажем: Долази зима.

Свака побуна или политички разговори у земљи из које сам дошао или земљи у којој живим, делују банално. Као и мантре којима се позива на лојалност или на побуну. Већ сам их чуо. Пре петнаест, двадесет, тридесет година у Србији. Или пре десет, двадесет година у Аустралији.

Или пре два месеца, током катастрофалних пожара.

На часовима су ствари релативно просте: Приказивање онлајн филмова или довођење гостију из филмске индустрије помажу да студенте анимирам. Али до краја семестра има још осам недеља, и знам да је, упркос лепим речима студената, у питању феномен који се на енглеском може лако дефинисати: captive audience. Изгубивши послове у кафеима и продавницама, и вративши се да живе с родитељима, студенти добијају помоћ државе да студирају. Не могу да раде. Mорају да студирају. Кад си приморан да нешто радиш, ствари постају одбојне. Сада су упркос пословичној опседнутости и фасцинираности технологијом на њу упућени више него икада. И почиње да им се гади. Familiarity breeds contempt.

Писати смислено у овом времену веома је тешко. У Аустралији не постоје полицијски час и тотална забрана кретања, као у Ломбардији, Србији, Израелу. Нека ограничења постоје. Број заражених је нижи него у Србији, док је број умрлих двоструко нижи. Старачки домови и болнице су најугроженији. У поређењу са западноевропским земљама у којима је дошло до потпуне опсаде болница и домова за стара лица, овде се жаришта локализују и блокирају релативно брзо. У питању је острво. Географска грешка. Као у Макавејевљевом филму Кока-кола кид, с Гретом Скаки и Ериком Робертсом, овде су у авионима који пристижу на аеродром Таламарин запрашивали путнике и пре пандемије.

Годинама раније.

Прекјуче је апликацију за телефонско праћење скинуло више од два милиона људи. То су особе различитих политичких провенијенција. Нисам скинуо апликацију. Не због страха од мониторинга и контроле света који постаје све ауторитарнији. Заиста не верујем да ће Бил Гејтс успети да чипује Вирантоа из Денпасара или Драгицу с Уба. Уколико то жели, неко то већ ради. Када у Галипољу Питера Вира један од главних јунака објасни усамљенику с камилом зашто се води Први светски рат („Да Немци не би дошли овде” – где овде означава пустињу у Западној Аустралији), он, забављен идејом, цинично одговори: „And they’re welcome to it.”

Ствари су се преконоћ промениле. Не због тога што смо привилегован начин живота заменили кућним притвором, због тога што нисам могао да са синовима отпутујем негде током зиме или одем на филмски фестивал у југоисточној Азији. Већ због тога што је осећај рањивости преконоћ постао норма. Нешто што је у Србији или Јужној Европи (изразе као регион, Балкан, који су временом еволуирали у протоколонијалне цивилизацијске одреднице трудим се да избегавам) већ дуги низ векова тужна норма, уселило се тихо у животе трендсетера касног капитализма у Њујорку, Милану, Бриселу. Ваша авио-индустрија није могла да ради три недеље, и управо је банкротирала. Ваша туристичка индустрија не постоји. Или: образовање као најјачи извозни продукт овог дела земље налази се под притиском. Велики број међународних студената је отказао курсеве и вратио се кући. Хајде да ово заједно пребродимо. Неко је напокон установио да друштво јесте економија, али је и заједница. То ће трајати колико траје и пандемија. Јер кôд касног капитализма није прилагођен заједници.

У првих неколико недеља пријатељима сам слао снимљене поруке на српском и енглеском језику, неку врсту дневника. Губим енергију за сличне ствари. Ишчитавам Лауријеву прозу кад имам времена. У књизи објављеној с Јеленом Туцаковић пре две године – Лука у манастирима, завршно поглавље стидљиво асоцира на последњу Лауријеву књигу – Октобарски фери за Габриолу. Гледајући пре неко вече један од мојих омиљених филмова, Хјустонов Испод вулкана, рађен према Лауријевој прози, мислио сам да, колико год смирено делује, време изнуђеног, ненајављеног ванредног стања јесте тренутак пре катастрофе, која с пандемијом нема много везе. Лауријеви светови који се руше, црна крв која асоцира на Дантеа и прочишћење од непочинстава развијеног света ушушканог у искривљене перцепције себе и других, можда су заиста најверније слике дана који су пред нама. Али нисам сигуран да желимо да их видимо. Уместо да узмем специјални број часописа Градац давно посвећен Лауријевом делу, који сам као једну од књига понео са собом у емиграцију, пребирам кроз јутјуб листу и налазим Херцогов документарац La Soufrière – Waiting for an Inevitable Disaster (1977) о животу испод вулкана у време очекиване, неизбежне, катаклизмичне ерупције.