„BROD Život i rad na kruzeru” – Tamara Vuković (SlovoPres)


Mnogi žele da saznaju kako zaista izgleda rad na kruzeru, insajderska varijanta. Odgovor je u knjizi „BROD Život i rad na kruzeru” Tamare Vuković


Pre tri godine na ovom sajtu je objavljen tekst Posao na kruzeru (iskustvo iz prve ruke). Brojni komentari, uglavnom telefonom i lično, upućivali su na veliku zainteresovanost za rad na brodu. Od čisto praktičnih pitanja: Kako se aplicira, Da li je dovoljan samo CV, Možete li mi pomoći savetima… do pohvala na račun autorke, zaiskrila je ideja da se iskustvo rada na kruzerima eventualno pretoči u knjigu. Tako je nastao BROD Život i rad na kruzeru, može se reći – iz potrebe.

Tamara Vuković
Tamara Vuković

Iako je opisano ono što je proživljeno, i iako ima i praktičnih saveta za bolje snalaženje i izbegavanje grešaka koje je sama autorka pravila, ovo ipak nije priručnik već – velika priča. Zamislite da sedite s prijateljicom koja vam govori o svojim putešestvijima širom sveta, ali uz rad i, naravno, platu. Dobru platu. Priče su zaista zanimljive, ne samo zato što se radi o zanimljivim destinacijama, već je plastično opisan život radnika na brodu, međuljudski i kolegijalni odnosi, mentaliteti raznih nacionalnosti, kao i sve ono što se može desiti ukoliko ste „na ugovoru“, kako dobro tako i loše.

Od „loših“ stvari Tamari se desilo skoro sve: morala je da prekine ugovor zbog bolesti oca; na drugom ugovoru sačekala je vest o njegovoj smrti, a bila je nasred okeana; imala je povredu na radu, pa ovde možete saznati kako da dobijete obeštećenje; nesnosna cimerka; norovirus; nezgodni nadređeni… Možda je i dobro što se sve to desilo, jer bi knjiga BROD Život i rad na kruzeru bila siromašnija za ta iskustva.

Može vam se desiti i nerazumevanje: „U dogovoru s ostalim kolegama, imali smo nekoliko njih koji su kuvari i pekari, želeli smo da napravimo približnu atmosferu na brodu kao što činimo kod kuće. Za večeru smo hteli da spojimo lepo i korisno, da bude posno i mrsno. Nismo imali dovoljno vremena da podelimo dane, želeli smo ista prava za proslave kao što su imale druge nacije: Filipinci, Peruanci, Amerikanci, Italijani, Portugalci… Hteli smo svoju večeru i proslavu na naš, svetovni način. Tog dana nažalost nismo dobili poštovanje od drugih nacija i bukvalno smo bili ismejani. Dogovor s kolegama kuvarima je bio da u 22 časa na liniji sa strane stave prase i označe da je za slavlje pravoslavaca, ali kako je sve u životu kad si u manjini, neko je samo stavio prase u liniju bez natpisa i obeležja. Kad sam ja stigla oko 22:10, od praseta su ostale samo koske!

„BROD Život i rad na kruzeru” – Tamara Vuković (SlovoPres)

Kako su mi to opisale druge kolege, Filipinci su napali praseće meso kao da nisu jeli deset dana! Nisu mogli ni da priđu od njih koliko su bili željni. Moj šok i bes bili su neverovatni u sekundi. Tešila me je koleginica: „‘Ajde, dođi da vidiš sto kako smo uredili, a i pekari su napravili veliku pogaču.” Uhvatila me je čvrsto za ruku i odvukla s linije. Išla sam teškog koraka, mislim da je moj duh i dalje kao magla išao za mnom. Doza razočarenja od tolikog nepoštovanja totalno me je oborila. Pogled na naš lepo postavljen sto malo me je podigao. Tu je bilo i vino, posebne čaše, kolega pekar se trudio da opiše kako je pravio pogaču, kako je imao muke jer je pekao iz dva puta u noćnoj smeni da niko ne vidi, i onda je dopekao pola sata pre večere. Kolege su zahvaljivale, bilo nas je oko dvadesetak za stolom. Zgrabila sam čašu vina da nazdravimo, i popila veliki gutljaj da se smirim. Na trenutak je izgledalo kao da je sve prošlo.

Pogaču je uzelo nas šestoro da je podele za ostale, bila je oko petnaest centimetara u prečniku. U momentu lomljenja, sa srećom i uspomenom na naše slavske dane kroz ceo život, svi smo zajedno uzviknuli: „Ooo… pa!” Kao trenutak kad smo uradili nešto važno, i zajedno, složno, veselo, a u istom momentu stolovi oko nas puni Filipinaca i drugih crew member-a koji ne znaju i ne slave po našim običajima, uzviknuli su: „Bu! Bu! Bu! Uuuu!” Momenat koji će ostati zauvek u mom sećanju, momenat tuge, nepoštovanja, osećaja razlike, a opet i dominantnosti većeg broja ljudi druge vere. Ne znaš da li da ih biješ ili sažaljivo gledaš kolika je njihova nevaspitanost i glupavost.”

Naravno, nije uvek „jedan od najgorih momenata je bio za naš hrišćanski Božić”.

Nasuprot tome je: „Posebno se sećam jednog kruza: to je bio težak rad, ali se isplatio novčano. Zarada je bila perfektna, za World Cruise brdo kovertica, brdo kontakata, brdo komentara, kartica, a i takozvanih survey komentara koje putnici primaju po završetku kruza na imejl i tu opisuju kakav im je bio doživljaj, koliko su uživali u usluzi, hrani, kabini, zabavnim programima, ali i utisak o zaposlenima. Imala sam tih pozitivnih komentara dvadeset i jedan, za kruz od 16 dana. Lako je bilo služiti predivne goste.

Na radnom mestu
Na radnom mestu

Na tom kruzu sam bila prva po zaradi u baru, tako da sam dobila nagradu za najboljeg radnika meseca, od 375 ljudi na brodu. Slikala sam se s kapetanom i svim bitnim hotel-menadžerima. Dobila sam lepu nagradu: večera za dvoje u luks restoranu (kvalitetno meso – biftek!) inače košta 25 dolara; onda dve ekskurzije po mom izboru; internet kartica koja je vrlo bitna stvar na brodu; i jedna od mojih omiljenih stvari – DVD video o etapi kruza koju smo prošli, s detaljnim snimkom svakog grada i ekskurzije.”

Pored novca, bitna stavka je i turistički aspekt, u stvari obilazak celog sveta. Ko ne bi otišao na Tahiti, kako Vukovićeva kaže „raj na zemlji”? I još ti za to – plate! Dobro plate.

Podeli s drugima
  • 116
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    117
    Shares