Nisam naročito politički korektna osoba, mada se ne sećam da sam u poslednjih četvrt veka nekog uvredio


 

Đorđe Kalijadis

Pala mi je na pamet ideja da u ludilu predizborne kampanje u Srbiji napravim intervju s Borisom Trbićem i pobegnem, makar na kratko, od kičaste politikantske kaljuge i medijskog horora. Nema veće radosti za čoveka od inspirativnog i pametnog razgovora s drugim čovekom. U ova današnja vremena modernih tehnologija, čak i kad se nalazimo na različitim kontinentima, omogućeno nam je da čujemo neku dobru priču. Boris Trbić živi i radi u Melburnu. Doktorski je kandidat na univerzitetu Monash, i predaje istoriju filma i filmski scenario na filmskoj školi Swinburne University of Technology. Njegova područja istraživanja uključuju minorni transnacionalni film, palestinski film i kinematografije Bliskog istoka. Autor je knjige Bilo jednom na Bliskom istoku: Kinematografije kriznog regiona na prelazu vekova 1990-2010, koju je objavio Filmski Centar Srbije (2012), tri eseja u knjigama na srpskom i engleskom jeziku i više od sedamdeset eseja, kritičkih analiza i intervjua objavljenih u australijskim, američkim, korejskim i srpskim filmskim časopisima. Boris piše scenarije i putopisnu prozu. Njegovi kratki filmovi prikazivani su na Melburnškom međunarodnom filmskom festivalu, St. Kilda festivalu kratkometražnog filma, u Vankuveru, Montrealu i na drugim filmskim festivalima.

S obzirom na to da više od 25 godina živite u Melburnu, gde predajete scenario i istoriju filma na filmskoj školi, mogli bismo ovaj razgovor da započnemo pričom o australijskom filmu. Piter Vir, Džordž Miler i Brus Beresford su najpoznatiji filmmejkeri čije je filmove publika rado gledala u našim bioskopima. Da li se u međuvremenu desilo nešto novo i revolucionarno?

Postoji čitav niz filmmejkera koji su poslednjih godina izašli u prvi plan: Endrju Dominik (Chopper, The Assassination of Jesse James by the Coward Robert Ford), Vorvik Tornton (Samson and Delilah), Ivan Šen (Beneath the Clouds, Mystery Road), Dejvid Mišod (Animal Kingdom), Sju Bruks (Looking for Grace), Sajmon Ston (The Daughter) i mnogi drugi. Ovde sam naveo filmove koji su snimljeni u Australiji, ali australijski režiseri, direktori fotografije, kostimografi, majstori specijalnih efekata i, naravno, filmski glumci, rade i u svetu. Filmovi kao L. A Confidential ili The Assassination of Jesse James imaju veliki broj australijskih članova filmske ekipe ili glumačke postave, bilo da govorimo o režiserima, glumcima kao što je Gaj Pirs ili kompozitorima kao što su Nik Kejv i Voren Elis. Mnogi od njih dolaze iz Melburna, što je najmanje bitno, neki su rodom Novozelanđani kao Dominik ili Rasel Krou. Jedan od najkvalitetnijih meksičkih filmova napravljenih u poslednjih deset godina, uz remek-dela domaćeg režisera Karlosa Rejgadesa, jeste i prvenac Majkla Roua – Ano Bisiesto (Prestupna godina), koji je pre dve godine za svoj treći film nagrađen u Veneciji. Ima ih mnogo, i sigurno sam izostavio mnoge, kao što je majstor za specijalne efekte Aleks Projas (Dark City, I, Robot, Gods of Egypt), koji je rođen u Egiptu, odrastao u Sidneju praveći muzičke klipove i proslavio se u Holivudu komercijalnim ostvarenjima. Pitanje je šta podrazumevate pod revolucionarnim. Ako mislite na formalni i inovativni pristup filmskom jeziku, Australijanci su postigli mnogo na planu animacije (Adam Eliot, Šaun Tan, Sejong Park) i dokumentarnog filma. Dominikov pristup Holivudu u filmu koji je radio s Nikom Kejvom i Pitom je sjajan. Neko je rekao da kad Australijanac režira scene koje prati Kejvova muzika, film ulazi u „zonu“. I zaista, složio bih se da je to možda jedan od najvažnijih mejnstrim filmova ovog veka. Što se tiče australijskih filmskih zvezda: Pirsa, Croua, Blanšet, Vivinga, oni su poznati širom sveta, kao i generacija rediteljskih veterana koje ste naveli.

Završili ste dramaturgiju na FDU u Beogradu i imali ste veliku sreću da vam predaju profesori i stvaraoci poput Živojina Pavlovića, Slobodana Selenića, Vave Hristića, Nebojše Pajkića. Kako vam danas izgleda taj period i sećanje na dane studija, odnosno kako to izgleda iz perspektive ovog novog doba u kome i vi imate svoje studente?

Kao studenti ove generacije profesora FDU mogli smo da se uverimo u njihove pokušaje da u teškom vremenu ekonomske krize i političkih previranja (ma šta mi mislili o ekonomskoj stabilnosti tog vremena, ono je bilo sumrak titoizma i realsocijalizma na istoku Evrope, i u vazduhu se osećala nastupajuća kriza) zadrže određene standarde i studentima približe evropske i svetske parametre scenske i filmske pedagogije. Posle devet godina marginalizovanja, Pavlović se vratio predajući mojoj generaciji filmsku režiju. Hristić i Stamenković su bili temelji dramaturgije, njima uz rame Selenić i Đokić. Dragan Klajić se s postdiplomskih studija vratio iz SAD i pokušao da u pedagoški rad uvede neke novine koje je video na Zapadu. Nebojša Pajkić, možda najinteresantniji i najkontroverzniji za moju generaciju, a i potonje, pokušao je da neke tržišne principe filmske produkcije i distribucije uvede kao deo novog razmišljanja o najproduktivnijoj i najpopularnijoj kinematografiji u istoriji filma, holivudskoj. Njegovo poimanje žanr-filma ustalasalo je duhove onog vremena, pre svega zbog toga što su i srpska i jugoslovenska kinematografija bile potpuno preuzete od velikog broja arthaus režisera čiji su dugi i često dosadni filmovi pretenciozno pokušavali da predstavljaju esenciju jedne kulture, jugoslovenske, koja to nikad nije bila, i jednog izraubovanog ideološkog pogleda na svet. Nakon plodnog perioda šezdesetih i ranih sedamdesetih, poslednja dekada realnog socijalizma nije donela zanimljivije pomake u našem filmu, i Pajkić je pledirao za izvesnom dozom balansa između komercijalno uspešnih filmova, koji, da parafraziram Andrea Bazena, „predstavljaju naše društvo onakvim kakvim želi da se vidi“, i filmova koji imaju određene umetničke aspiracije. S današnje tačke gledišta, Pajkićeva pozicija ne deluje naročito radikalno, kao što smo je onda doživljavali, ali deluje pomalo vizionarski.

Moji studenti u Australiji odrastaju u drugačijem kulturnom kontekstu, pre svega transnacionalne filmske produkcije i distribucije, a zatim i azijskog pacifičkog regiona u kome je Australija locirana. Oni više nemaju „hendikep“ svojih očeva i dedova koji su u prošlom vremenu žalili zbog dislociranosti u ovoj „geografskoj grešci“, i sada osećaju da se nalaze tu, blizu centra zbivanja, nadomak Kine i Indije, Tajvana, Filipina, Japana, Singapura i Južne Koreje, gde se pravi „mnogo dobrih i različitih filmova“, da parafraziram stari Dengov izraz. Inače, Melburn je dobro mesto za studiranje filma. Jedan od najvećih svetskih centara za pokretnu sliku (ACMI), drugi najveći svetski filmski festival (Melbourne International Film Festival), najkvalitetniji australijski festival kratkog filma (St Kilda Film Festival), jedan od najjačih internet filmskih žurnala pokrenutih u ovom veku (Senses of Cinema) i odlična bioskopska i festivalska scena (nacionalni filmski festivali). Istorijski, ovde je napravljen prvi svetski igrani film, The Story of the Kelly Gang, koji su režirali Tejt, Džonson i Gibson 1906. Ali Australijanci i National Film and Sound Archive imaju tek nešto manje od dvadeset minuta ovog filma, za razliku od Srba koji su Karađorđa (1911) dobili u celosti iz Beča.

Možete li nam reći kako ti mladi ljudi kojima predajete gledaju na pitanje slobode u umetnosti i koliko su svesni diktature političke korektnosti? Da li se bune ili prihvataju pravila igre?

Mislim da nisu dovoljno svesni. Voleo bih da, ako prihvataju, a potrebno je da prihvataju pravila koja teže toleranciji i solidarnosti, razumeju i njihovo naličje. Ja nisam naročito politički korektna osoba, mada se ne sećam da sam u poslednjih četvrt veka nekog uvredio. Moje plediranje za recimo razumevanje i promociju manjinskog filma, znači da je korito reke definisano njenim ivicama, pa i da je društvo na neki način određeno svojim odnosom prema osobama na njegovoj margini. S druge strane potpuni fokus na margine može postati i deo državnih i korporativnih strategija, a vidimo i političkih kampanja i stvoriti posebnu vrstu političkog komesarijata u medijima, na akademiji, u televizijskim i producentskim kućama. Znate, u Evropi je poznato da su i Hitler i Staljin, vođe dva najveća politička horor šoua dvadesetog veka, bili deo manjinskih nacionalnih zajednica u Nemačkoj i SSSR. Ništa ne treba idealizovati, ali se solidarnost i razumevanje moraju pokazivati prema svakoj osobi koja u jednom društvu živi. To nije teško. Nekad ta solidarnost možda mora biti izražena jače, kao prema sugrađanima islamske vere koji su zbog dominantnih narativa u zapadnim medijima često, ali ne i uvek, ostrakizovani. Nacionalne, rasne, seksualne manjine, migranti, verske i druge zajednice (4% Australijanaca ide u crkvu i retko ih ovde posmatraju kao manjinu, mada to odavno jesu) zaslužuju tu vrstu pažnje i voleo bih da tu pažnju svako i bez ostatka može da dobije. To međutim ne znači da svaki film mora da bude politički korektan jer od toga ne postoji ništa dosadnije. Studentima koji žele da budu politički aktivisti obično preporučujem da počnu da pišu eseje. Oni to ne žele. Ali ne možete u filmski narativ uvek i po svaku cenu ubacivati sopstveno političko uverenje. Dosadno je, nema narativnu funkciju, i često deluje nategnuto.

Filmski centar Srbije je 2012. godine objavio vašu knjigu Bilo jednom na Bliskom istoku. U pitanju su ozbiljni eseji o kinematografijama kriznog regiona na prelazu vekova 1990-2010, odnosno o najvećim autorima iranske, izraelske, palestinske, libanske, sirijske, jordanske i turske kinematografije. Recite nam nešto o nastanku ove sjajne knjige.

Hvala. Nakon razgovora s urednikom izdavačke delatnosti u FCS, Miroljubom Stojanovićem, dobio sam poziv da otvorim ediciju naših pisaca o filmu koji žive u inostranstvu knjigom o azijskom filmu. U to vreme sam pisao dosta o korejskom filmu i jedno vreme smo o tome i razgovarali. No, posle izvesnog vremena sam fokusirao pažnju na tekstove o bliskoistočnim kinematografijama. Knjiga je dobila izuzetnu podršku FCS, solidne kritike u regionu, negde je čak postala i udžbenik, dok su pojedini kulturni centri iz zemalja pomenutih u knjizi (Iran) naručivali solidan broj knjiga kako bi čitali ono što drugi žele da pišu o njihovim filmmejkerima. Ono što me je podstaklo na to jeste veza mog, srpskog porekla, i onoga što je Džonatan Rozenbaum rekao o iranskom filmu. Kako je moguće da je najdemonizovanija zemlja na svetu počela da pravi filmove s najizraženijim humanističkim diskursom? To je kod mene izazvalo dozu empatije. Nastavio sam da pratim iranski film, filmove iz arapskog sveta (prvi igrani sirijski film, Vozač kamiona, snimio je Srbin), Izraela, Turske, i napravio knjigu, kompilaciju koja, nadam se, dokumentuje neke impresije o recepciji tih filmova. Činjenica da su ti tekstovi pisani na srpskom i engleskom poseban je i drugačiji transkulturalni most koji povezuje više obala u tom projektu.

Pomenuli ste jednom prilikom da je na vas uticao ganajski filosof Antoni Kvame Apija i njegova teorija ukorenjenog transnacionalizma/kosmopolitizma. Možete li nam to malo pojasniti kroz prizmu istočne kinematografije?

Ukorenjeni kosmopolitizam je priča o ideji koja kombinuje antikolonijalnu borbu i želju da se (p)ostane građanin sveta. Uprkos onome što predstavlja gotovo nepremostivu branu između globalista i intervencionista danas, i nacionalista pa čak i rasista s druge strane (obe grupe su na različite načine apologete kolonijalizma), to je moguće. I izvodljivo. Rodoljublje ne isključuje i poštovanje i ljubav za ljudsku rasu, za ugnjetene i potlačene ljude i narode, kao i za one s kojima kroz kulturne, socijalne i druge veze imamo posebne odnose u bilo kojoj sferi. To naravno ne znači da svaka zajednica ima i taj potencijal ili prioritete. Činjenica da Srbi, koji imaju pravo da se oslobode kolonijalnih stega, i to čine i pokušavaju vekovima, u svakom trenutku na autobuskoj stanici svog glavnog grada imaju više hiljada sirijskih i iračkih, avganistanskih izbeglica, treba da nas čini ponosnim. To su očajni ljudi. Kod nas se primitivni populizam preobučenih titoista devedesetih pretvorio u borbu za sinekure i grantove ljudi koji se utrkuju da pokažu koliko se stide svog jezika, pisma i kulture u poslednjih dvadeset godina. Sramota je da ove binarne suprotnosti, jedna kao nacionalni esencijalizam i druga kao autošovinistička pošast imaju toliko zajedničkog, pre svega u nedostatku najelementarnije pristojnosti glavnih protagonista, a da to naš narod nikako nije prepoznao niti umeo da spreči.

Gde su u celoj toj priči Srbija i srpski film?

Srbija mora da gaji autorski arthaus film kao jedan od načina da se prepozna i valorizuje naša nacionalna kultura. U isto vreme, jer film je skup posao, mora i da svojim filmom nauči da zabavi, pouči i oduševi, kako to čini korejski noir film, skandinavska detektivska drama, argetinski kriminalistički film ili iranska romantična komedija Tahmineh Milani. Pogledajte koliko je danas lako prepoznati nacionalnu vrednost u najjačim filmovima Aleksandra Petrovića, čoveka koji nije bio razveden od sopstvenog kulturnog nasleđa. Pogledajte koliko makar mali koraci u prepoznavanju valorizovanja tog nasleđa poslednjih godina deluju pozitivno na našu bioskopsku publiku. Jednako kao i zanimljivi i uspešni pokušaju na planu komercijalnog filma. Ne spominjem imena kolega, izuzev ako o njima pišem autorske tekstove. Nedavno sam objavio tekst u bilingvalnoj knjizi Enklava posvećenoj istoimenom filmu. Ovo je primer jednog zanimljivog autorskog transnacionalno proizvedenog filma koji pripada prvoj grupaciji koju sam u svom odgovoru naveo. U drugu spadaju žanrovski filmovi koju promoviše talentovana generacija srpskih filmmejkera, i mislim da će i oni nastaviti s nizom zanimljivih ostvarenja koja će srpskoj publici nastaviti da pružaju nove sadržaje, borilački film, romantičnu komediju, horor.

Kontrakultura dvadesetog veka je imala veliki uticaj na umetnost koja je obeležila zlatne dekade – pedesete, šezdesete i sedamdesete. Filmovi francuskog novog talasa i novog Holivuda izvršili su veliki uticaj na mnoge generacije novih filmmejkera. Koliko se taj buntovni pop-kulturni model potrošio i koliki je njegov značaj danas?

U okviru svog kursa istorije filma posvećujem pažnju i jednom i drugom modelu. Govorim o francuskim novotalasovcima pre svega kao o ljudima koji su od kritičara prerasli u filmmejkere sugerišući gledaocima da obrate pažnju na procese filmskog stvaralaštva u okviru njihovih filmskih priča (Godar, Trifo). Meni je danas možda najinteresantniji francuski Hičkok i kritičar srednje klase – Šabrol. Što se tiče Amerikanaca, razmeđe kreirano Penovim filmom, s Bogdanovičem, Malickom, Tobakom i drugima sigurno je zanimljivo kao prvo odstupanje od modela koji je Holivud kreirao 1916. do sredine šezdesetih. Ne zaboravimo međutim da postoje i drugačiji novi talasi. Tajvanski, sa Hou Hsiao Hsienom, Jangom, Liangom koji se nisu međusobno poznavali, ili druge tendencije u evropskim nacionalnim kinematografijama koje su nastale kao proizvod političkih afilijacija ili odrastanja na filmskim školama. Ili kao u palestinskom filmu, boravka u inostranstvu jer je život  i rad kod kuće bio nemoguć.

Da li ste zagovornik filmskog elitizma ili smatrate da su i blokbasteri filmovi vredni gledanja?

Ne znam tačno šta bismo smatrali elitizmom. Moji omiljeni palestinski režiseri su i Sulejman i Hani Abu Asad. U Izraelu volim i Amosa Gitaja, ali i režisere koji prave dobre žanrovske ili animirane filmove. U Turskoj Zeki Demirkubuz predstavlja sjajan izvor političkog filma, ali Pol Verhoeven na Zapadu predstavlja jednako subverzivni glas uperen protiv mediokritetstva, predvidljivosti, servilnosti i političke korektnosti. Kao i u svim drugim stvarima, verujem da transnacionalna kooperacija ima odgovor i na ovo pitanje. To su hibridne i relacione produkcije i odnosi, ali pre svega filmovi, koji će u tami bioskopskih sala pronaći heterogenu publiku. Uzak Nuri Bilge Čejlana u Istanbulu je imao 30.000 gledalaca. U Francuskoj je imao 300.000. O gledanosti Kjarostamijevih filmova u Evropi, Americi i Australiji ne treba trošiti reči. Masuda Kimiajia, koji važi za iranskog Klinta Istvuda, ne zna mnogo ljudi na Zapadu. Tako da ideja domaćeg arthaus filma i blokbastera koji predstavlja domaću zlatnu koku može često da zavara svojom prividnom različitošću. Nekada se domaći arthaus produkt bolje prodaje. A žanr-film koji odlično prolazi kod kuće ne gleda niko u inostranstvu. Da, gledam holivudske filmove. Ne, Rat zvezda mi nikad nije imponovao.

S velikim uživanjem sam čitao vaše putopise iz Hongkonga, Šangaja, Pekinga, Mumbaja. Čini mi se da zapadni čovek zapravo malo poznaje taj deo sveta i ima brojne predrasude. Kakav je vaš utisak o svemu tome?

Hvala vam. Imao sam sreću i zadovoljstvo da putujem po jugoistočnoj Aziji s kraja prošlog i početka ovog veka. Po Indoneziji, Tajlandu, Kambodži, Vijetnamu, Pacifiku, a poslednjih godina Kini, Hongkongu, i u više navrata Indiji, gde sam u dobrim kontaktima s nekoliko bolivudskih filmmejkera i producenata. Tako sam odlučio da počnem da pišem prikaze velikih gradova Azije. Voleo bih da jednog dana imam priliku da ih negde objavim, ali za sada se nalaze na sajtu Nove srpske političke misli gde ih je postavio Nikola Tanasić koji je prvi prihvatio ovu ideju, koja istini za volju odudara od uređivačke koncepcije magazina, ali su je urednici podržali. Meni je Azija izuzetno zanimljiva, profesionalno, porodično, intimno. Učim svoju decu da o Aziji uče i da Aziju prihvate. Azijske kulture koje su čuvene po svojoj heterogenosti, kulturama rada, ishrane, slobodnog vremena, odnos prema duhovnosti, porodici, materijalnim vrednostima, izuzetno su zanimljive. Imam nekoliko studenata s Bliskog istoka, iz Kine i Vijetnama, trener mojih sinova je Kinez, i dobar broj ljudi s kojima sarađujem i družim se jesu Indijci. To ne znači da pokušavam da se distanciram od svog evropskog porekla, ali ni da mislim da su svi ljudi iz Evrope, svi beli ljudi ili svi Srbi isti. U velikim gradovima Azije, Mumbaju, Ahmadabadu, Hongkongu, Harbinu, Denpasaru, Bangkoku, imate prilike da vidite kako stasava nova generacija mladih ljudi koji će oblikovati svet. Neki od njih će biti filmmejkeri iz Bolivuda, drugi izvođači klasične muzike iz Šangaja, treći inženjeri koji će realizovati izgradnju naselja u Luandi ili prilazne puteve mostu Zemun–Borča. Kada sam na Džuhu Biču večerao s grupom prijatelja i oni su mi pokazali hotel u koji je Dev Anand pobegao od svoje religiozno fundamentalističke žene da bi tu živeo više decenija, pitali su me ko još živi u hotelu toliko dugo. Spomenuo sam ime Nikole Tesle. Nasmejali su se. Azija o svetu, pa i o Srbima i Srbiji zna dovoljno da nas pouči i iznenadi. Poput bilborda s likom našeg najboljeg tenisera na šangajskim ulicama. Svet je manji i bilo bi dobro da Srbi pokažu moć anticipacije i pokušaju da se za nova iskustva otvore. Da ih prihvate. I mislim da se to polako i događa.

Koji pisci su napisali vaše omiljene putopise?

Miloš Crnjanski.

Možete li nam na kraju ovog našeg razgovora reći nešto i o knjizi Kosovo, vera i pomirenje o filmu Enklava Gorana Radovanovića, u kojoj se nalazi i vaš tekst?

Enklava me je zainteresovala pre svega kao transnacionalni film koji možda sledi onu Apijinu priču. U Srbiji ga je gledalo tridesetak hiljada ljudi. U Goi, u Indiji, prvu projekciju je gledalo gotovo hiljadu. Slično je bilo na mnogim festivalima širom sveta. Upoznao sam režisera u Melburnu, razgovarao s njim u nekoliko navrata, i uz Skota Abota, Žarka Radakovića, Petera Handkea, Slobodanku Vladiv Glover, Stivena Taubeneka i druge, napisao esej o Enklavi kao minornom (u kafkijanskom i delezovskom smislu) transnacionalnom filmu. Bavio sam se produkcionim odnosima, budžetom, i novim, i intrigantnim tematskim okvirom, kao i pozicijom autora koji izlazi iz okvira šablonskih filmskih narativa o srpskoj krivici koji su uzrokovani pre svega političkim i finansijskim odnosima koji utiču na filmsku produkciju a kojima je podlegao dominantan broj srpskih filmmejkera. Meni je Radovanovićev rad u tom smislu interesantan i na određeni način se nastavlja na njegovo dokumentarno stvaralaštvo. Ali o tome je u knjizi odlično govorio Miroljub Stojanović. Knjiga je izdata bilingvalno i već se nalazi na policama Američke kongresne biblioteke i brojnih univerziteta u SAD, Kanadi i Australiji. Bilo bi dobro da srpski film u dogledno vreme počne da se bavi izdavanjem kako promotivnih tako i arhivskih materijala koji bi u višejezičnom formatu približili naše kinematografsko stvaralaštvo ne samo zapadnoj publici već i filmskim školama u većim evropskim, američkim i, naravno, azijskim centrima. Ta saradnja na pedagoškom planu mora biti temeljna i disciplinovana. Izlazeći iz preetabliranih ideoloških kalupa, naša kultura će, nadam se, u godinama koje dolaze moći svetu da ponudi sve više raznovrsnih i zanimljivih sadržaja. A film bi u stvaranju takvih, novih konstelacija, mogao da ima izuzetno važno mesto.

Podeli s drugima