Vestalke
Ako bi vestalka prošla dok osuđenika vode na gubilište, automatski bi bio pomilovan; rob koga bi pogledala ili mu se obratila, odmah bi bio oslobođen
Boginja Vesta (u grčkoj mitologiji Hestija) bila je zaštitnica vatre i ognjišta, u užem smislu zaštitnica porodice, ali i grada Rima. Imala je kružni hram koji je podsećao na ognjište, s vatrom koja ju je simbolizovala i koju su održavale sveštenice – vestalke. Rimljani su verovali u legendu da je kip boginje Atine (u rimskoj mitologiji Minerve) u hram doneo Eneja kad je odlazio iz Troje, kao i vatru, direktno iz Troje u hram boginje Veste. Naravno, Eneja je predak svih potonjih Rimljana.
Po drugom tumačenju, približnijem istini, oko 700. godine p.n.e, tadašnji vladar Numa Pompilius poslušao je žrece (zvanične vračeve) da će mu državu od neprijatelja zaštititi boginja Vesta, pa je njoj u čast zapalio magičnu vatru koja nikad ne sme da se ugasi, jer – koliko traje vatra, toliko živi Rim.
Zato je bilo vrlo važno održavati vatru, kao simbol postojanja Rima. To je bilo glavno zaduženje vestalki. Kasnije su, osim ovog osnovnog, vestalke imale i druga zaduženja, a njihov značaj, ugled, pa i moć, rasli su toliko da je, na primer, svaki konzul, kasnije i car, prilikom stupanja na dužnost podnosio žrtvu boginji Vesti, što nije moglo da prođe bez vestalki.
Glavna odlika vestalki bilo je – devičanstvo, uz koje, naravno, ide i čisto srce. Bilo ih je šest, ali su na svim prikazima u Starom Rimu bile u petočlanom sastavu. Šesta je bila pored vatre.
Za vestalke su birane devojčice patricijskog porekla, sa živim roditeljima, koji nikad nisu bili u ropstvu. Bar je tako bilo u početku, a s opadanjem Rima, i to se promenilo. Devojčice su bile na obuci deset godina, kasnije su služile obično još deset godina, tako da je većina bila slobodna oko tridesete godine. Iako su bile zavetovane na devičanstvo, posle službe su mogle da se udaju. I bile su na ceni, stvar prestiža! Međutim, retke su se kasnije udavale, obično su bile verne zavetu do kraja života. Dobijale su i državnu penziju.
Bilo je vestalki koje su služile i više od deset godina. Rekord drži vestalka iz doba Oktavijana Avgusta – 64 godine je službovala!
Ako bi vestalka prekršila zavet devičanstva, za nju su kopali sobicu ispod zemlje, opremili bi je krevetom, stolom, stolicom i s malo hrane i vode, spuštali vestalku dole merdevinama, sklanjali merdevine, postavljali ploču iznad, pa zatrpavali zemljom. Takvi „grobovi“ nisu imali nikakvo obeležje. Ti retki slučajevi ogrešenja o zavet smatrani su za zloslutan znak, da će Rim propasti ili se desiti neka velika nesreća, a kako je zakonom bilo zabranjeno da se krv vestalki proliva, jedini način je bilo „živo zakopavanje“.
Vestalke su bile toliko poštovane da su imale pravo glasa, koje je davano samo muškarcima, sopstvenu imovinu, pravo da pomiluju osuđene na smrt… Ako bi vestalka prošla dok osuđenika vode na gubilište, automatski bi bio pomilovan. Rob koga bi pogledala ili mu se obratila, odmah bi bio oslobođen. U arenama su za njih bila rezervisana mesta u prvim redovima, pored konzula i careva.
Bile su živa svetinja Rima, a desilo se da svetinju neko oskrnavi.
Elagabal (poznat i kao Heliogabal), jedan od najčudovišnijih rimskih imperatora, vladao je tek četiri godine, ali je ostao upamćen po brojnim skandalima. Između ostalog, ženio se pet puta: tri puta sa ženama, dva puta s muškarcima, jednom s robom svoje druge žene, koga je čak hteo da postavi za imperatora, a on da bude „imperatorova žena“, drugi put sa svojim kočijašem. Koliko god delovalo nemoguće, sve mu je „prolazilo“, ali kad se oženio s vestalkom Akvilijom Severom, to nije moglo da „prođe“.
Tim potezom je razgnevio Rim, iako mu je namera bila da postigne upravo suprotno. Ne bi li popravio stvar, razveo se od nje i oženio po treći put ženom, ali ubijen je nedugo potom. Nad njim je primenjen damnatio memoriae (zabrana sećanja: uništene su sve statue, rukopisi, novac… sve što je na njega moglo da podseća). Od svih skandala koje je pravio, najveći je bio venčanje s vestalkom.
Vestalke su održavale čudotvornu vatru u svom hramu kao zalog večitog Rima. Kada je car Teodosije 394. godine ukinuo instituciju vestalki i ugasio plamen koji su održavale, on je umro naredne godine, a Rim su samo 16 godina kasnije uništili varvari. Zvanično, smrću ovog imperatora, koji je poznat i po tome što je ukinuo Olimpijske igre, hrišćanstvo proglasio za jedinu religiju, i bio poslednji car dva rimska carstva, Zapadno Rimsko carstvo prestalo je da postoji.
Ostalo je Istočno Rimsko carstvo, hrišćansko u potpunosti, koje je trajalo sve do 1461. godine, u kome nije bilo vestalki i vatre koju su održavale.
Ostavite odgovor