Spokoj (La Quietud) – Pablo Trapero


Kad se okupe na porodičnom ranču, ne dolazi do uobičajene erupcije porodičnog vulkana – do raskola i ispovesti, već do sasvim neočekivanih, tragikomičnih i bizarnih tektonskih poremećaja


Kristina Đuković

Nakon filma Klan koji smo mogli da gledamo na prošlogodišnjem FEST-u, a koji se bavio ozloglašenom argentinskom porodicom iz doba vojne diktature početkom osamdesetih, Pablo Trapero se ove godine FEST-ovoj publici predstavio svojim novim ostvarenjem Spokoj, o savremenoj porodici koja je svoj spokoj izgradila na tamnicama argentinske vojne diktature.

Uvodna sekvenca filma Spokoj savršeno odslikava tanku liniju između sapunjave melodrame i crne komedije na kojoj reditelj i scenarista Pablo Trapero gradi suštinski satiričnu sagu o porodici argentinskog ratnog profitera. Pejzaži kraj kojih jezdi glavna junakinja Euhenija na putu do porodičnog imanja Spokoj delovali bi neukusno do kiča da reditelj pokretima kamere ne sugeriše njihovu komičnu sličnost sa skrinsejverima ili foto-tapetama. U kombinaciji sa sladunjavom, preglasnom muzikom i persiflažom života iz reklama, autor u startu sugeriše da se ispod takvog spokoja nešto kuva. Kad se dve sestre, Euhenija i Mia, okupe na porodičnom ranču Spokoj kako bi, uz majku Esmeraldu, bdele oko očeve samrtne postelje, ipak ne dolazi do uobičajene erupcije tog porodičnog vulkana – do raskola i ispovesti, već do sasvim neočekivanih, tragikomičnih i bizarnih tektonskih poremećaja.

Otuda deluje da je glavni junak filma upravo imanje ironičnog naziva Spokoj, koje će se do kraja filma transformisati od lokacije za spot o uglednoj porodici, preko enterijera za operetsku telenovelu punu plakanja i histeričnog smeha, do ljušture i dokaza o užasima vojne diktature. Nikad ne prelazeći tanku granicu ka karikaturi, autor i svoje junakinje, dve sestre, postavlja u ovu sredinu kao neobično slične lutke, ili dublerke jednog te istog iščašenog ženskog lika.

Kad Trapero na scenu naposletku izvede majku Esmeraldu koja donosi razrešenje i rasvetljava mračnu političku, ali i porodičnu istoriju punu nasilja, koristeći ispovest kao motiv telenovele, imanje Spokoj postaje samo scenografija, majka Esmeralda samo očajna i slaba žena, a dve sestre, do tada neverovatno slične u regresivnoj igri dijaboličnih bliznakinja, pokazuju se u svojoj individualnoj različitosti. Takvoj da se šokirate koliko zapravo glumice Martina Gusman i Berenis Bežo, obe odlične u ulogama Mie i Euhenije, zapravo uopšte ne liče jedna na drugu.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •