Posledice – Darko Štante

Ono što izdvaja Posledice iz sličnih filmskih sivih domova jeste visoki napon između unutrašnjeg sveta junaka i realistički prikazanog spoljnog sveta

Kristina Đuković

Pre nego što je dospeo pred posetioce ovogodišnjeg FEST-a, debitantski film slovenačkog reditelja Darka Štanteta imao je svoju svetsku premijeru na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu, a mnogi svetski i kritičari u regionu prozvali su ga prvim slovenačkim LGBT filmom. Ipak, Posledice, koje motiv homoseksualizma koriste na netipičan način, predstavljaju daleko više od toga.

Radnja filma Posledice smeštena je u milje savremenog slovenačkog „sivog doma“, popravne ustanove za adolescente u koju dospeva 17-godišnji Andrej kako bi tamo snosio posledice za svoje asocijalno ponašanje. Koristeći, kao polazište tezu ili floskulu o tome da su popravni domovi regrutni centri budućih kriminalaca i klanova te vrste, scenarista i reditelj Darko Štante kombinuje sopstveno iskustvo socijalnog radnika i dokumentarističko istraživanje i neuobičajen, filosofski pogled jednog Trumana Kapotija koji traga za korenom hladnokrvnosti društva.

Tako pokušaji glavnog junaka Andreja da se uklopi u društvo pitomaca doma, predvođeno alfa-mužjakom Želetom, naizgled prate matricu zatvorskog filma s jednom bitnom razlikom – umesto borbe za preživljavanje u ovom miljeu, Andrej otpočinje svoju potragu za pripadništvom i ljubavlju.

Polažući testove u teretani i na razvaljenom košarkaškom terenu, Andrej igra zadatu ulogu u hipernabildovanoj mačo hijerarhiji ali ne da bi se izborio za dominaciju ili dokazao, već da bi ostvario emocije koje gaji prema Želetu. Na tom mestu, Štante zadaje sasvim neočekivan kurs svojim junacima, ali i očekivanjima gledalaca da je mačo delikventski milje teren za kažnjavanje ili žrtvovanje glavnog junaka zbog njegovog seksualnog opredeljenja. Umesto toga, sivi dom na periferiji Ljubljane postaje mikroslika celokupnog društva sa daleko sitnijim, starijim naborima licemerja i straha.

Obrazovan na polju socijalnog rada, Štante je svom debitantskom filmu pristupio nakon iskustva rada u ustanovama nalik onoj koju prikazuje u Posledicama, a odličnu glumačku ekipu koju predvode Matej Zemljič i Timon Šturbej kao Andrej i Žele, pripremao je u jednom od popravnih domova u Ljubljani. Otuda utisak dokumentarizma kome je doprinelo i angažovanje naturščika poput živopisnog Gašpera Markuna u ulozi Želetovog kapoa. Međutim, ono što zaista izdvaja Posledice iz sličnih filmskih sivih domova jeste visoki napon između unutrašnjeg sveta junaka i realistički prikazanog spoljnog sveta kao da Štantetu nije bio cilj da na postavljena, društveno angažovana pitanja provokativno zatraži odgovore, već da smireno i jasno pokaže mesta šumova u komunikaciji između pojedinca i okoline, kao i da su posledice tih prekida, nažalost, uglavnom samo nestrpljivo iščekivanje kazne ili preobraćenja za neposlušne.