Slađana Kručičan – Senke u ogledalu (SlovoPres); Tanja Kisa

Teška tema, povratak normalnom životu nakon silovanja, siže je knjige Senke u ogledalu. Bez trunke patetike, bez osude, bez brutalnosti, bez kitnjastih opisa Slađana se dotakla svake situacije, svakog problema, svake misli

Tanja Kisa

Pre svega, želela bih da vas zamolim da zbog teške teme ne odustanete od čitanja ove knjige. To nije knjiga koja rastavlja na deliće koje je posle teško sastaviti. To je trezvena knjiga kakvi svi treba da budemo kad nas nešto traumatično zadesi.

Silovanje je jedan od najvećih strahova svake žene. Kod nas je tabu tema iako je često zastupljeno. Silovatelj nije egzibicinista u kišnom mantilu u parku. On je običan čovek, društveno prihvaćen, možda čak i omiljen u društvu. Može da bude i uspešan, ugledan, lep, zgodan, omiljen kod devojaka. Ono što ga čini silovateljem jeste seks sa ženom protiv njene volje. Najčešći izgovori silovatelja su „ionako to radi, šta se sad folira”, „sama je kriva, jer je provocirala”, „zašto je išla uveče ulicom”… Neki od njih su svesni da njihovo ponašanje nije normalno i potraže stručnu pomoć, najčešće zbog kratkotrajne griže savesti. Ali ima i onih koji ne shvataju da čine nešto loše. Oni smatraju da time „vole” ženu, i nastavljaju svoj život kao da se ništa nije ni desilo. Najveći tabu, i najčešći slučaj ipak je silovanje u braku.

Za razliku od silovatelja, koji odmah nastavlja svoj uobičajeni život, njegova žrtva više nikad neće biti ista. Nakon parališućeg straha, koji je najčešći razlog zašto žene ne uspevaju da se jače suprotstave silovatelju, i prvobitne otupelosti, nastupa fizičko i psihičko gađenje prema sebi, ribanje svih delova tela, svim mogućim sredstvima. Ipak, psihička trauma je nešto što ostavlja najteže posledice. Osećaj stida, griža savesti, osećaj „oštećene robe”, odsustvo podrške porodice, sažaljevanje i osuda društva, odsustvo empatije institucija koje bi trebalo da pomognu žrtvi. Žrtva posivi i usahne, i iako joj se nikad u potpunosti ne povrate pređašnja ushićenost i živahnost, uz puno podrške i strpljenja porodice i najbližih prijatelja, kao i uz sručnu pomoć, žena nakon izvesnog perioda može da prevaziđe sve psihičke probleme i vrati se normalnom životu ispunjenom radošću i ljubavlju.

Ova teška tema, povratak normalnom životu nakon silovanja, siže je knjige Senke u ogledalu. Bez trunke patetike, bez osude, bez brutalnosti, bez kitnjastih opisa Slađana se dotakla svake situacije, svakog problema, svake misli. Govornim jezikom i svakodnevnim životnim situacijama Slađana je pojačala uverljivost likova i stvorila utisak kao da priča o stvarnim ljudima i opisuje doživljaje svojih poznanika. Neutralnost pripovedača je uspela da iznese pisanjem u prvom licu svakog od likova, a približavanje karaktera formom sličnom ličnom dnevniku. U svakom drugom slučaju skliznula bi u opravdanu osudu silovatelja i time stvorila sliku monstruma, čime bi skrenula pažnju sa činjenice da u svom pojavnom obliku silovatelj izgleda, čak se donekle i ponaša, kao svaki normalan čovek.

Iskrena preporuka. Kakva god trauma da se preživi, mora da se prevaziđe i ispunjen i radostan život nastavi svoj tok.

Od srca zahvaljujem hrabroj Slađani Kručičan što je progovorila u ime svih žena koje je zadesila slična sudbina.

Neizmerna mi je čast i zadovoljstvo što je baš meni poklonila svoje Senke u ogledalu.