Senke u ogledalu – Slađana Kručičan (SlovoPres)


Сенке у огледалу почињу као добар трилер (имамо злочин, жртву, инспекторе, медије, притисак), имамо и приповедање из више лица, добар заплет, течну причу, помало лаког хумора; у једном тренутку трилер је готов, неприметно се претворио у психолошку студију личности


Дејан Златић

Cлађана Кручичан је још у свом првом роману – Свици у тегли, урадила нешто неуобичајено и нимало лако и једноставно – написала га је у првом лицу из угла мушкарца. И то је учинила више него успешно.

У свом другом роману отишла је не само корак, већ више корака даље. Опет приповеда у првом лицу, али тих лица је овај пут више. Нисам бројао, али има неколико женских и мушких ликова који нам причају ову замршену причу. И морам рећи, Слађа опет врло сигурно држи конце у својим рукама, свеједно из ког лица приповеда. Скидам капу за то, јер знам да није нимало лако држати се једног лица, и то у свом роду, а камоли овај подухват.

Роман Сенке у огледалу почиње као добар трилер, и држи нас тако неко време. Имамо злочин, жртву, инспекторе, медије, притисак. Имамо и то чудно и забавно приповедање из више лица. И добар заплет, течну причу, помало лаког хумора.

У једном тренутку, схватио сам да је трилер готов, и да се готово неприметно претворио у психолошку студију личности.

Злочинац је приведен, случај је, чини се, разрешен, али ликови настављају да се батргају у мрежама у које су ухваћени. У ствари, ништа није готово, јер животи људи уплетених у причу не могу да се наставе тек тако, као да се ништа није догодило.

Заправо, кад сам ухватио ритам, читаву другу половину романа прочитао сам у даху, цедећи лето из средине јула на својој тераси на којој мирише липа.

Не знам да ли је Слађа то имала као идеју, али чини ми се да је оголила свет, приказала га је баш онаквим какав јесте – као букет себичних људи, уједињен у отуђености. Сваки лик у њеном роману верује да другима жели добро, али заправо мисли само на себе. Сви одреда верују у љубав, чак и силоватељ, али свако ту на крају свих крајева воли искључиво себе. Чак и највећи љубавници и најбоље другарице врло тешко допуштају срећу једни другима.

И то је заиста језива и сурова истина.

Она је могла бити огољена само на начин како је то учинила ауторка, удаљивши се довољно од сваког приповедача, и ставивши се у улогу сваког од њих.

Зато је и наслов сјајан, јер нисам сигуран да ико од приповедача у огледалу јасно види свој лик. Пре ће бити да су заљубљени у силуете какве би волели да буду.

Podeli s drugima
  • 13
  •  
  •  
  •  
  •  
    13
    Shares