Veliki pad/Drugi mač – Peter Handke (Laguna)


Unutrašnji svetovi koji izviru iz oba romana – Veliki pad/Drugi mač, velika su umetnost koja ne može da se rasplamsa i nađe dovoljno poštovalaca u malim i malograđanskim sredinama


Darko Doni

Pred nama su dve različite, a po književnom postupku i snazi izraza slične knjige čuvenoga austrijskog pisca i nobelovca Petera Handkea. Nema sumnje, u pitanju je jedinstveni istraživač jezika, političan autor, čovek koji se u kosovskom getu, među prognanim Srbima susreo s „univerzumom bola” i kao treće lice jednine, priznao, da nije mogao u tome u potpunosti da saučestvuje. Slobodno parafraziram.

Ovde je ipak na svom terenu. Ovo je neponovljiva literatura stare, izmučene i često licemerne Evrope, zapravo jedan od njenih vrhunaca.

Veliki pad je posveta jednom danu starijeg glumca, lika koji je naučio da živi i radi po tuđim scenarijima. Rečenice su guste i efektne, tok misli je vrludav, kroz glumčev hod ka nagradi koju će primiti od predsednika susreće razne osobe, trkače, beskućnike, parove, sveštenike, policajce i jednu ženu. Od svakog velikoga slova, pa do svake tačke, radi se o maestralnim konstrukcijama, koje se, kako autor piše i stvara grafitnom olovkom, prepravljaju, ispravljaju, savijaju, sve dok se ne dostigne vrhunska misao, postigne željeni efekat u toj istoj celini.

Ne znam koliko se gubi u prevodu, jer originali predstavljaju samu esenciju proze na nemačkom jeziku. Tačno, kroz gusto šiblje reči, može da se čuje i oseti Handkeov glas, kako ih spontano i polako izgovara. Bogatstvo izraza, tradicionalnih, modernih, pa i novostvorenih; vatromet asocijacija, jedan unutrašnji svet otvara se u svoj svojoj beznadežnosti i nudi nam na uvid sve svoje mane i vrline.

Handke živi u Parizu, sve svoje zvukove i reči koje je stekao i zapamtio u svojim formativnim godinama i kasnije, u svojoj domovini, nosi sa sobom i u sebi, a francuska šuma kroz koju svakodnevno šeta, svako drvo, biljke kojima zna ime i još po nešto, dodatna su inspiracija, obaveza i teret. Uz pokojnog, velikoga Tomasa Bernharda, jedan je od poslednjih u nizu stilista koje nam je podarilo austrijsko podneblje.

U stanju je da momentalno pročita dušu, od slučajnog prolaznika, pa do zainteresovanog sagovornika. Ono što nekima deluje dosadno i pretenciozno, samo je površni sud nekoga ko nije u stanju da se uhvati u koštac s nečim što zahteva veću posvećenost i koncentraciju. Handke je literarni psiholog koji svakoj svojoj temi, svakom deliću umetničkog dela, daje dovoljno vremena za odbranu, komentar, prigovor i završnu reč.

To se naročito vidi u njegovom poslednjem romanu, Drugi mač. Za razliku od Velikog pada, tu se misli, nekad i po nekoliko stranica, razvijaju i množe, dok se ne dostigne ili opiše željena poenta. Rečenice nišani levo, desno, gore, dole, dok ne ispali hitac ili plotun u sami centar mete. A meta su i ostrašćeni kritičari, kojih je u Handkeovom slučaju prilično mnogo. Kritičari koje ne zanima delo, nego samo lik pomenutoga.

Koristeći motive iz Starog i Novog Zaveta, starogrčke mitologije, glavni junak želi da se osveti zbog uvrede majke koju je mnogo voleo i voli. Druži se s običnim ljudima, vozi se gradskim prevozom, sedi u kafeu, opisuje ulice velegrada, odajući im svima malu posvetu.

Drugi mač reči, reže i seva. Smrtno ljut i besan, glavni junak uspeva da se sabere i korak po korak, dakle, postepeno, ostvari željenu osvetu, koja nije ni ubistvo, ni prestup, nego verbalna osveta za učinjenu nepravdu. Junak oseća da je ispunio svoju misiju, ali ne zna se kako je ta misija, taj metak, pronašao svoj cilj.

Duboko moralan, nedvosmislen, Handke svojoj poetici ne dozvoljava da bude banalna i jeftina. Unutrašnji svetovi koji izviru iz oba romana, velika su umetnost koja ne može da se rasplamsa i nađe dovoljno poštovalaca u malim i malograđanskim sredinama. Razlozi su nekad ekonomske, a nekad estetske prirode. Zakoni tržišta.

Čisto sumnjam da ovakvi postupci mogu da nađu svoje naslednike u malim kulturama. Nismo imali sreću s politikom poslednjih decenija, ali u svoj toj nesreći uspeli smo da dobijemo jednog vrednog i velikog prijatelja. Da ne postoji Handke, trebalo bi ga izmisliti i čuvati kao kap vode na dlanu. Ovako, Bog da ga čuva.

Univerzum obespravljenih. Handke vraća izgubljenu nadu. U umetnost. U pravdu. U dobrotoljublje.

 

Podeli s drugima