Senke u ogledalu – Slađana Kručičan (SlovoPres)


Senke u ogledalu je roman o poniženju koje menja život i o upornosti i borbi da se iz tog mulja podigne


Prodavnica snova

Pričati se može sa svakim, ali ćutati, a da ne bude neprijatno, to se može samo s odabranima.

Senke u ogledalu je roman o poniženju koje menja život i o upornosti i borbi da se iz tog mulja podigne.

Na samom početku romana upoznajemo glavnu junakinju Gordanu koja se bori sama sa sobom i nesigurnim koracima ulazi u policijsku stanicu da prijavi silovanje.

No, ne nailazi na razumevanje kakvom se negde duboko u sebi nadala čak ni tu.

Na jednog koji voli i radi svoj posao kako treba, dolazi bar pet onih koji smatraju da „žene samo cmizdre oko silovanja” i rešavaju slučaj isključivo zbog pritiska javnosti… ako do njega dođe.

Što se u Gordaninom slučaju dogodilo jer nije samo ona silovana, slučajevi se nižu, a obrazac je uvek isti.

„Jesen je već počela. Ne znam da li je do jeseni ili do psihe, ali drhtanje nije prolazilo.”

Pored podrške roditelja (koji baš ne umeju najbolje da se nose sa situacijom), veliku podršku joj prižaju tetka i najbolja drugarica.

Od žene koja je volela svoj posao nastavnika, koja je izlazila, živela punim plućima i smejala se… ostaje samo uspomena jer se Gordana sada plaši svega; napadi panike, nesanica i noćne more preuzimaju njen život.

Kako sama ne ume da se izbori, kreće kod psihologa koji će je polako osloboditi.

„Podigla sam pogled. Oko mene su zgrade bile sive. Nikad Beograd nisam videla ovim očima. Od kada znam za sebe uvek je bio veseo i lep grad. Kad je posiveo?

Kažu da je lepota u očima posmatrača. Ako je tako, dobila sam tamni vizir preko očiju. Nisam ga tražila, ali verovatno se dobija besplatno u paketu sa crnim mislima. Uzmite crne misli za samo jedno silovanje, vizir dobijate za dinar! Crne misli, sive zgrade, a evo ga i crni humor – all in one.”

Ovaj roman nije isključivo iz Gordanine tačke gledišta i svi junaci se prepliću sa svojim pričama koje na kraju čine zaokruženu celinu. Uglavnom u takvim knjigama imam problem da pratim radnju i da pohvatam ko je ko, ali to ovde nije bio slučaj jer je Slađana odlično upakovala tok i sve junake tako da ih pamtite i zanima vas šta im se dešava.

„Rodimo se tek tako, bez uputstva za upotrebu sopstvenog tela i duše, bez alata, pa ko se kako snađe.”

Pored Gordane, zavolećete Natašu, njenu najbolju drugaricu. Iako nesigurna i naivna, trudi se da bude tu svima koje voli.

Možda će delovati razmaženo, ali meni je Nataša bila mnogo simpatična čak i u nekim svojim glupostima.

Tu je i psiholog Marko koji nam pokazuje da ljudi koji pomažu drugima nekad ne umeju da pomognu sebi.

Potom Gordanina tetka Sale, koja, kao ni Marko, nema svoj POV, ali je meni bila najdraži lik. Toplina, odlučnost, samopouzdanje, razumevanje, pružena ruka kad zatreba i snovi koji se ispunjavaju kad ona to oseti, a ne kad drugi očekuju…

Svet bi bio mnogo lepše mesto da sve žene imaju bar 20% ovih osobina, podrške i ljubavi u sebi. Posebno prema drugim ženama.

„Sigurno je teško ljudima koji nemaju kome da se izjadaju, s kim da se kikoću, kome da ispričaju svoju tešku priču, tajnu ljubav ili najveći blam. Ljudi koji masku ne skidaju ni pred kim, ne dozvoljavaju bilo kome da ih vidi bez šminke, ogoljene i pohabane. To su ljudi porcelanske vaze. Spolja savršeno, iznutra prazno i tužno. Kad se polome, počistiš i kao da ih nikad nije bilo. Ne ostavljaju trag.”

Tu je i čovek koji siluje sve te žene i njegovi „razlozi”, čiji je lik stvoren po istinitoj priči.

Moram priznati da mi je on bio toliko naporan junak da bih ga i bez zločina strpala iza rešetaka jer me generalno takvi ljudi nerviraju. Znam i zbog čega je tako, ali to neću otkrivati. Najbolje je da ga svako doživi onako kako misli da treba, bez sugestije i uticaja.

Ali i od goreg ima gore… Tako dolazimo do lika kog sam bukvalno zamrzela (ne preterujem) –inspektora Miloša. Zameram što nisam dobila kraj: umro je u bedi, jedne mračne, kišne noći u nekom jarku, sam i bez ičega.

Mada sam svesna da se to ni u realnosti ne dešava svim trulim „profesionalcima” koji se kriju iza reda i zakona i koji guše ovu šaku jada poštenih, ali im bar u knjigama želim bolne krajeve.

Više mi se gadio on nego sâm silovatelj zato što zločinci završe u zatvoru ako policija radi svoj posao. A ako ta ista policija hrani svoj bolesni ego i ponižava žrtve… onda jedan poremećaj koji završi iza rešetaka probudi bar jednu novu dijagnozu koja samo stoji na strani zakona, pa odatle truje i uništava. Kukavički, pod štitom jeftine značke.

„Večeras sam otključala sobu tuge u sebi, sobu čiji ključ dugo nisam mogla da nađem. Nisam mogla da prestanem da plačem. Možda je ogorčenost, koja se godinama skupljala u meni, počela da se otapa.”

Ocena je 4,5 zvezdice samo zbog kraja, jer sam imala osećaj da je nekako ubrzan, nisam dobila priliku da upoznam lika koji se na kraju pojavljuje i da ga zavolim dovoljno, a to sam baš želela.

Slađana je ostala dosledna svom stilu pisanju koji je direktan, duhovit, jednostavan za čitanje. Jedino što sam primetila u odnosu na njen prethodni roman Svici u tegli jeste da ima malo više „kićenja” u pisanju koje ja obožavam.

„Negde u dubini duše sam se plašila tolike sreće. Život me je naučio da ne smem da se opustim previše.”

Podeli s drugima
  • 4
  •  
  •  
  •  
  •  
    4
    Shares