Sistem ne postoji, sve je pitanje sreće i snalažljivosti

 

 

Novi projekat „Sav taj glumac“, centralna je, ali ne i jedina tema razgovora Kristine Đuković sa jednim od pokretača ove esnafske akcije – glumicom Aleksandrom Širkić

Kristina Đuković

Nedavno je održana promocija projekta “Sav taj glumac” čiji su pokretači glumice Aleksandra Širkić (na slici desno) i Anđela Stamenković (u sredini), kao i reditelj Vladimir Karan (levo). Ovaj neobičan eksperiment posvećen je, na prvom mestu, slavi glumačke profesije kao takve, ali i drugim ciljevima. O tome, kao i poziciji glumca u savremenoj, domaćoj kulturi, razgovarali smo sa Aleksandrom Širkić.

Odakle je potekla ideja za nastanak projekta “Sav taj glumac”?

Ideja je potekla iz velike želje da radim ono što najbolje znam i da u tome budem uspešna. Ja sam glumica i kao većina mojih kolega u našoj zemlji imam nejasno pozicioniran status samostalnog umetnika. Tržište je malo, glumaca je mnogo. Rešenje je samo jedno: uzeti stvar u svoje ruke i napraviti svoj projekat. Tako je nastao „Sav taj glumac“, tok šou emisija, u kojoj su voditeljke glumice, gosti su glumci, u kojoj pričamo o tome šta najviše volimo da radimo, pokazujemo kako to najbolje umemo, otvaramo se do same svoje srži, jer glumci to najviše vole, da uživaju u trenucima potpunog prepuštanja i deljenja. Uzbuđenje pre svega!

Kao tvorac projekta “Sav taj glumac”, kako bi opisala motive za nastanak istog – je li to video eksperiment, društveni pokret ili neka vrsta esnafskog, programskog pokreta?

Pošto su motivi za nastanak Svog tog glumca potpuno lične prirode, čitav projekat ima potencijal neprekidnog razvijanja. U pitanju je živa stvar, koju do sada nismo imali prilike da gledamo kod nas. U tom smislu, moglo bi se reći da počinjemo kao TV video eksperiment. To je odličan početak kome su nas naučile naše daleko iskusnije kolege iz inostranstva. Prvi je gospodin Džejms Lipton, koji je postavio standard u „Inside the Actors Studio“, inspiraciju smo dalje pronalazili gledajući „Kevin Pollak“s Chat Show“, „Between two Ferns with Zach Galifianakis“, i potpuno konceptualno oslobađajuća dela koja su napravili Riki Žerve, Džeri Sajnfeld, Luis C.K. Suština ideje jeste u udruživanje glumačkih snaga i povezivanju na lokalnom i regionalnom nivou. Što nas je više, biće veselije. To i jeste naš glumački posao, da zabavimo. U tom smislu jesmo programski pokret.

Gde i na koji način glumac traži posao?

Svuda i na svaki način. Sistem ne postoji, sve je pitanje sreće i snalažljivosti. Glumce možete sresti na najrazličitijim mogućim audicijama, od reklame za pseću hranu, do kastinga za strane koprodukcije. Možete ih videti kako tezgare u kostimu zeca ili Deda Mraza. Gledate ih u reklamama za pivo, mleko, mobilne operatere ili bankovni kredit. Oni edukuju našu decu od malih nogu pozajmljujući glasove likovima iz crtaća. Osmehuju vam se sa bilborda kao ljudi od poverenja. Golicaju vašu maštu kao zanosne lepotice sa naslovnih strana. Igraju u pozorištima u Beogradu, kad im se posreći, ali još bolje i posvećenije u pozorištima u unutrašnjosti. Ukoliko su rođeni pod srećnom zvezdom, gledamo ih u domaćim filmovima i TV serijama. Ima ih koji su stigli do ozbiljnih evropskih produkcija, pa i do Holivuda. Načini su razni. Pitanje je samo kolika vas strast vodi. A dobro znamo koliko glumci vole svoj posao. Tako da potraga nikada ne prestaje. Vrlo retko se desi da glumac odustane od svoje profesije.

Na akademijama se gluma uglavnom uči na osnovu zaostavštine Stanislavskog? Ipak, po tvom mišljenju, koliko glumac može da nauči na Akademiji, i gde uči svoje ostale lekcije?

Akademija je mesto na kome se uče tehnike. Tu se informišete šta sve postoji, isprobavate žanrove, učite da dišete, da osećate svoje telo. Svaki profesor ima svoje jače i slabije adute, negde vas unapređuje, negde vas blokira. Volela bih da naše akademije rade na usavršavanju svog programa i edukaciji glumaca na polju komunikacije i društvenog angažovanja. Na kraju, opet od vas zavisi šta ćete prihvatiti, kako ćete šta razumeti, u šta ćete poverovati. Prave lekcije dolaze sa prvim profesionalnim poslovima, u kojima praktično upotrebljavate sve svoje veštine. To podrazumeva pored procesa rada na liku, i saradnju sa ostatkom ekipe, moć komunikacije, zastupanje svoje ideje i mišljenja, negovanje svoje i tuđe slobode izražavanja. Sve se to uči kroz rad. To je velika razmena i protok energije. Nekad je vrlo teško i stresno, u suštini je divno i uzbudljivo. Zato su glumci isfrustrirani kada nema posla. Jer posao je naše sistematično usavršavanje, bez koga glumac ne postoji.

Nedavno smo gledali šou “Tvoje lice zvuči poznato” u kom su učestvovali glumci – kao članovi žirija, ali i kao takmičari. Kako gledaš na ovu pojavu, budući da je reč i o mladim, tek prepoznatim glumačkim imenima. Postoje li nove upotrebe glumaca u medijskom svetu i gde se glumac sve izgrađuje?

Pozdravljam angažovanje glumaca u svim medijima i ulogama. To i jeste za glumce. Glumac jeste šoumen! Ko će, ako neće glumac? Ljudi koji su iz suštinske potrebe upisali glumu su fakultetski obrazovani ljudi koji su na akademiji čitali dobru literaturu, pogledali mnogo dobrih filmova i predstava, to su pametni ljudi koji svakako imaju šta da kažu i pokažu. Glumcu je svaki novi zadatak i svaka vrsta javnog obraćanja dragocena za izgrađivanje sopstvenog identiteta. Glumcu je prezentnost u opisu radnog mesta. Tako da nema laži, nema prevare. Ko je dobar u svom poslu, dobro će uraditi svaki povereni zadatak. Upravo zbog toga, ukoliko prihvati posao koji se emituje na televiziji, glumac treba da pristupi zadatku, profesionalno i do kraja. Svaki napola odrađen posao se odmah zabeleži kao negativan poen kod publike i kolega, to je onda propuštena prilika za sticanje fanova i uzaludno potrošeno vreme glumačke karijere koja iz tih razloga onda kratko i traje. Sami biramo ili sopstvenu autentičnost ili podilaženje prolaznim trendovima. Nije lako biti javna ličnost. Svaki glumac koji je prihvatio zadatak u koji ne može da poveruje sa oduševljenjem deteta, bolje da ga nije ni prihvatio.

Od glumačkih zadataka koje si do sada imala, a reč je i o radu na televiziji, i na filmu, kao i na polju pozajmljivanja glasova likovima iz animiranih filmova i u pozorištu, koje od ovih polja najviše voliš?

Najviše volim polja koja pružaju izazov i mogućnost da se ostvare nove pobede. To sam do sada najviše uspela da doživim na snimajućim setovima. Kada se postavi skupa tehnika i napravi potpuno novi univerzum scenskog osvetljenja, počinju nova pravila igre, sve mora da je unapred organizovano, svi su tu već došli pripremljeni, u koncentraciji su, sve je drugačije od običnog. Najuzbudljivije od svega je što sve te energije pripremljenih učesnika obavezno izrode nepredviđene događaje i okolnosti, pošto je nemoguće da se ipak sve isplanira i predvidi. Svako snimanje donosi iskustvo novog života. Verujem da to može da postoji i u pozorištu, i volela bih da doživim to iskustvo.

Glumila si u filmu “Kad svane dan” Gorana Paskaljevića, ali i jednu od sporednih uloga u filmu “Čarlston za Ognjenku”. Kao učesnik u radu ovih, za naše uslove, velikih filmskih produkcija, kako si doživela rad ovih filmskih ekipa?

Urošu Stojanoviću je „Čarlston za Ognjenku“ prvi dugometražni film, Goranu Paskaljeviću „Kad svane dan“ šesnaesti, ako se ne varam. U oba slučaja projekti su bili produkcijski veoma zahtevni. Snimanje filma je kao kreiranje potpuno nove planete. Da bi ona oživela i nastavila da se vrti u vasioni, potrebna je moć vrhunskog kreiranja i sinhronizacije ogromnog broja različitih činilaca žive i nežive materije. Skidam kapu svakome ko u Srbiji napravi dugometražni film. Ipak mislim da nije dovoljno samo produkcijski zaokružiti celu stvar. Volela bih da napredujemo u smislu novih imena i rađanja novih zvezda, novih hrabrih ljudi koji su spremni da zaista pričaju svoje priče, a ne da unapred kalkulišu na koliko bi festivala njihovo čedo moglo da osvoji nagradu. Život je, kao i film, proces neprekidnih promena. Samo istina se računa.

Postoji li uloga koju bi volela da odigraš, a već je napisana?

Volela bih da sam mogla da budem Irene Adler u epizodi “Skandal u Belgraviji“ BBC serijala „Šerlok“.

Kako opisuješ poziciju glumca u Srbiji danas – umetnički, društveno i finansijski?

Umetnički smo u poziciji Lane Vinters na početku druge sezone serijala „Američka horor priča“.
Društveno smo u poziciji Zoe Barns na početku serijala „Kuća od karata“.
Finansijski smo u poziciji Voltera Vajta na početku serijala „Čista hemija“ („Breaking Bad“).

Dakle, verujem da ima nade za nas! (smeh)