Tražiti „dlake u jajetu” ovosezonskih partija košarkaša Golden State Warriorsa uporedivo je s eventualnim zamerkama na račun fudbalera Barselone. Kritizerima je sasvim umesno postaviti pitanje – zašto uopšte gube vreme na prenose? Veće posmatračko uživanje u dva najpopularnija timska sporta teško je i zamisliti

Marko Nikolić

Orakl Arena u Ouklendu, Kalifornija, 19. marta 2012. godine. Poluvreme utakmice Golden Stejta i Minesote. Momenat za svečano povlačenje dresa legende domaćih Krisa Malina, vlasnika osmeha ko iz reklame za zubnu pastu i jednog od retkih belokožaca u prvom (i jedinom pravom) „Drim timu”. Prisutni u hali aplauzom pozdravljaju njegovo obraćanje. Ali, kada mikrofon pređe u ruke novog vlasnika kluba Džoa Lejkoba, ovacije se povlače pred salvama negodovanja zbog odluke da u prethodnoj sedmici „trejduje” prvog strelca ekipe Montu Elisa za povređenog centra Milvokija Endrjua Boguta. Potpuno neuobičajena situacija za uobičajene predstave o američkom sportu, po kojima su utakmice samo kulisa za porodične ručkove, tamanjenje kokica i nalivanje osvežavajućim napicima. U društvu Rika Berija, još jedne žive legende kluba, Malin pokušava da smiri neočekivanu provalu emocija sa tribina, ali reakcija je identična, s tendencijama pogoršanja, svaki put kada Lejkob pokuša da se obrati prisutnima. Uprkos gromoglasnim obećanjima na početku „skraćene” sezone, plej-of je opet misaona imenica. Navijačima su dozlogrdile decenije upadljivog gubitništva i poslednji potez uprave im se čini kao „večno vraćanje istog”, pa su Malinovi pozivi na strpljenje i izražavanje vere u rukovodstvo i trenera Marka Džeksona odleteli u prazno… Golden Stejt gubi i ovaj meč – 93:97.

Nešto više od tri godine kasnije, Warriorsi će se u seriji s Klivlendom boriti za NBA titulu, potencijalno prvu još od 1975. godine. Prvi meč igra se večeras u standardnom terminu od tri sata ujutro, a Orakl Arena će biti rasprodata 132. put zaredom jer je broj zainteresovanih da pogleda ovaj meč na licu mesta mnogo veći od 19.596 srećnika koji poseduju najtraženije parče papira (ili neki njegov e-ekvivalent) u savremenoj profesionalnoj košarci.

Krajem 2010. bio sam već neko vreme bez posla, dugogodišnja veza mi se raspadala, a da osećaj havarije bude kompletan, i podstanarski fondovi su presušili, pa sam bio prinuđen da se opet vratim kući, na veliku „radost” najmlađeg brata i majke. Začudo, depresija koja me dugo ubijala u pojam usled svih navedenih razloga (mada je teško tačno razabrati uzrok i posledicu u takvim stanjima svesti) pokazivala je znakove povlačenja pred sve dužim sesijama igranja fantastične 2K video simulacije NBA, prvo s bratom, a zatim i sve češće samostalno, jer ama baš niko od ukućana uključenih u ovu razonodu i dalje ne ume da sakrije da ne voli da gubi i situacija se, ko dlanom o dlan, može oteti kontroli (krv nikako nije voda; kada bi i treći brat svratio na turnir u vazduhu je povremeno visila realna pretnja revolveraškog obračuna). Nevidljiva stigma „luzera” u jednom duboko nesrećnom i „luzerskom” društvu koju mi je ono samo svalilo na leđa polako je počela da bledi pred svim tim trojkama, zakucavanjima i propratnom porodičnom tenzijom. Drugim rečima, između društva i sebe, odabrao sam ponovo ono drugo.

NBA sam prestao da pratim još od besanih noći 2002. kada sam po patriotskoj liniji pratio Sakramento Kingse (i jedno jutro, ošamućen od kalifornijske vremenske zone, olupao glavu o klozetsku šolju jedne zdravstvene ustanove u kojoj sam davao urin i krv; i dalje se ne sećam kako sam u jednom komadu stigao kući). Posmatrajući finale Svetskog prvenstva u Turskoj 2010, koje je trebalo da igramo mi umesto domaćina, primetio sam da mi nije poznato gotovo nijedno ime među predstavnicima Amera koji su suvereno vratili tozla u postojbinu košarke. Godine kretenskog ideološkog distanciranja od savremenog sporta učinile su svoje, kao da ovom svetu ijedna ideologija može da pomogne, i kao da sport nije jedina zabava zahvaljujući kojoj možemo videti i realne ljude (zamislite recimo Vejna Runija da radi nešto drugo? Nemoguće!). Uz 2K sam se polako i sve brže vraćao sopstvenim dečačkim fascinacijama, uz evokaciju davno zaboravljenog osećaja iz osnovne, kada smo na velikom odmoru uz kezove od uveta do uveta razmenjivali dragocene video-kasete s prekookeanskom „akcijom”, u vreme kad su vršnjaci bili zainteresovaniji za onu švedske proizvodnje. Ovaj odmor je bio malo veći, a usput pokupljeni trajni podočnjaci dobili su i neslućenu, dodatnu NBA dimenziju.

Golden Stejt je dugo važio za tipičnog predstavnika haotične „run and gun” košarke (čiju je jednu varijaciju ionako smislio dugogodišnji trener ekipe Don Nelson, stručnjak s najviše pobeda u ligi). Bez odbrane i bez neke smislene koncepcije napada, često uz šuteve u petoj sekundi, Warriorsi su po mnogo čemu ličili na one srpske Kingse pre nego što je umesto teškog ludaka Jasona Williamsa (zvanog „Bela čokolada”) na mesto dirigenta igre doveden mnogo pouzdaniji Mike Bibby. Neposredno po vatrenom trenerskom krštenju Marka Džeksona, legendarnog „pleja” i stručnog TV komentatora, sveštenika i čoveka koji je pred čitavom Amerikom morao da prizna da je varao suprugu, Warriorsi su bili klasičan obrazac „tima s jednim i po igračem”: oženjen policajkom, Monta Elis je ko pušten s lanca bio zabavljač koji je redovno postizao više od 20 poena uz minimum isto toliko šuteva, a krilni centar Dejvid Li se pridodavao konstantnim 20-10 (poeni-skokovi) učinkom. No, funkcionalnu odbranu gotovo niko nije igrao, a ponajmanje njih dvojica. Za Džeksonovu filosofiju odbrana je bila sve – otarasio se Elisa i doveo povređenog Boguta, i svesno žrtvovao ionako izgubljenu sezonu zarad „tankovanja” (što gore odigraš, imaš veće šanse da pre nekog biraš na draftu).

Draft 2012. je s ove vremenske distance savršeno odrađen – kao sedmi pik je izabrano pouzdano krilo Harison Barns, a dovedeni su i centar iz Nigerije Festus Ezili (koji je došao u Ameriku da se školuje za lekara i prvi put je uzeo loptu u ruke s 14 godina; sledećih nekoliko je učio pravila) i Drejmond Grin, koga niko drugi nije hteo jer se verovalo da kao četvorka zarobljena u telu trojke nema svoju poziciju na terenu. Ispostavilo se da je dečko iz mičigenskog geta turobnog Flint rejona ubrzo postao „švajcarski nož” tima iz kalifornijskog geta, jednog od najopasnijih mesta za življenje u Americi. Na sve to, genetskom šuteru na mestu pleja Stefu Kariju, koji je muku mučio s povređenim zglobom čitave prethodne sezone, ponuđen je četvorogodišnji ugovor težak 44 miliona, koji je prihvaćen kao znak poverenja. Ispostaviće se da je to bio još jedan u nizu genijalnih poteza, pošto je Kari trenutno i zvanično najbolji igrač lige.

Sa Džeksonom na klupi ekipa je postala baš to – ekipa. Ne samo kod nas važi uobičajeni stereotip lenjog podrazumevanja da je NBA cirkus u kome svaki igrač prvo gleda sebe pa tek onda svoj tim, ali to je obrazac neuspešne ekipe – pogledajte samo Karmela i mučene Nikse. Za rezultate je potrebna saradnja i hemija ljudi koji nose identične dresove: ni Džordan nije uzimao titule dok nije dobio pomoćnike u liku Pipena, Rodmana, Kukoča i ostalih; Lebron je tek udružen s Vejdom i Bošom natakario šampionski prsten koji mu je dugo izmicao nadohvat ruke, a o timskom čudu Popovičevih San Antonio Spursa ne treba ni trošiti reči. Magija košarke krije se u nesebičnosti više nego u „vanzemaljcima” – Novickom će s punim pravom ustati čitava Beogradska arena, ali to će biti dovoljno samo za evropsko srebro te 2005.

Džekson je zategao odbranu, skratio broj primljenih poena i propovedima pre utakmica inspirisao svoje štićenike da dva puta zaredom overe plej-of. U prvoj sezoni pao je favorizovani Denver, iz kog je po završetku sezone stigao defanzivni maher Andre Igoudala, a zatim su dobrano namučeni prekaljeni Sparsi. Ko zna šta bi bilo da u prvoj utakmici u Teksasu nije prosuto 16 razlike na četiri i po minuta do kraja meča. Igrana su dva produžetka, Đinobili je na nešto više od sekund pre kraja, pogodio trojku preko ruke Kenta Bejzmora, koji sada nastupa za Atlantu, ali verovatno nikad neće zaboraviti kola puna masnih kokica, maslo njegovih tadašnjih saigrača u ruki sezoni (Eziliju su nešto pre toga skinuli točkove s vozila i razbacali ih oko hale za trening) u dresu Warriorsa koji je obukao iako ga niko nije izabrao na draftu (kao, na primer, i Džeremija Lina koju sezonu ranije).

Prošle sezone, iako nominalno jači, Golden State više nije mogao da računa na faktor iznenađenja – Kari je glasovima navijača došao do starterske pozicije za All Star meč nakon što je po mnogima nepravedno izvisio sa susreta svih zvezda 2013. (na kome je post Warriorsa dug 16 godina prekinuo Dejvid Li). Šumovi unutar samog tima postajali su sve glasniji, što je rezultiralo Džeksonovom sečom pomoćnih trenera (jedan je poslat da vodi razvojni tim, a drugi je popio otkaz zato što je tajno snimao razgovore igrača sa članovima stručnog štaba). U ludačkoj plej-of sezoni, tim je igrao bez ponovo povređenog Boguta i na kraju je morao da položi oružje u sedmoj utakmici prštajuće serije protiv Klipersa, razrovanih rasističkim skandalom njegovog tadašnjeg gazde Donalda Sterlinga. Poraz je na kraju koštao posla i samog Džeksona, za koga su čelnici kluba rekli da je suviše samoživ za trenera, iako su mu igrači pružili jednoglasnu podršku.

Na njegovo mesto stao je Stiv Ker, još jedan trenerski početnik, još jedan stručni TV komentator, čovek koji je uzeo pet NBA titula kao igrač i i dalje je važeći rekorder po procentu šuta za tri poena u istoriji NBA ligâ (nešto više od 45%). Džekson mi se sviđao, pa nisam lako podneo njegovu rokadu sa Kerom, pošto se po gubitku trenerskog posla vratio na staru komentatorsku poziciju. Ispostavilo se da, srećom, nisam bio u pravu.

Predsezona nije obećavala, pošto se šuškalo da Ker želi „stretch četvorku” koja se izvlači na šut za tri poena. Kandidat je nađen u liku Kevina Lava, koji je grebao i rukama i nogama da pobegne iz Minesote i konačno u životu zaigra plej-of. Za njega se, osim Lija, nezvanično nudio i Klej Tompson, koga zbog rešetanja protivničkih koševa zovu i A-Klay (aluzija na Kalašnjikov). Srećom, Lav je otišao u redove rivala u finalu, u kome neće igrati jer je povređen, Tompsonu je zatim ponuđen ugovor od 70 miliona dolara za četiri sezone vernosti koji je bek prihvatio, a „rastegljivu” četvorku zaigrao je momak za sve – Drejmond Grin, čovek koji je nakon što je iznajmio kuću u Pasadeni (ako je Ouklend kalifornijski Zemun, ovo mesto je onda Surčin) izjavio da je „čitav život proveo prilično švorc“ i „da će, iako više nije, i dalje živeti po istim principima.“ Danas se za ovog igrača otima pola lige, dok on snima „napucane“ reklame za (preskupe) Beats by Dre slušalice.

Epilog? 67 pobeda u 82 utakmice u regularnoj sezoni, rekord franšize, od čega samo dva poraza kod kuće. Dubsi (nadimak izvučen iz prvog slova imena „W“ (dabl-ju)) su bili prvi po prosečnom broju asistencija i postignutih poena, najbolji po procentu šuta iz igre i za tri poena, na deobi drugog mesta po blokadama, četvrti po broju krađa – prosečno su protivnike mleli sa više od deset razlike po meču. Keru je kao debitantu pripala čast da vodi tim Zapada na All Star utakmici, a u početnoj petorci mogao je da računa na „Splash Brothers” – Karija (koji je pobedio saigrača i u brzom šutiranju trojki) i Tompsona koji su sa kombinovanih 525 trojki u sezoni za 41 (ili 42, zavisno od izvora) trojku oborili sopstveni rekord iz prethodne sezone. Dakle, podigli su kombinovanu produktivnost na nestvarnih 6,5 trojki po meču?! Nisu više usamljeni glasovi onih koji tvrde da bolji bekovski par nije viđen u svetu košarke, a obojica su igrali i za američku selekciju u Španiji na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu. I, kao što znate, rutinski uzeli zlato (Kari ga je odbranio pošto je igrao i u Turskoj).

U plej-ofu je prvo počišćen Nju Orleans, zatim se sa 4:2 izašlo na kraj s nezgodnim Memfisom (koji je početkom ove decenije imao niz od desetak uzastopnih pobeda nad Golden Stejtom), da bi u finalu Zapada bio rašrafljen Hjuston sa 4:1 i stavljena tačka na priče da li je Džejms Harden zaslužio oreol najboljeg igrača u regularnoj sezoni, koji je pripao Kariju.

Stef Kari, u timu od 2009, kada je izabran kao sedmi pik, neobično je običan, povučen i uglađen momak za vrhunskog sportistu, što potvrđuju i oni koji su imali priliku da prozbore koju s njim tokom Svetskog prvenstva za igrače do 19 godina u Novom Sadu 2007, kada je reprezentacija Srbije predvođena trenerom Mutom Nikolićem i Milanom Mačvanom u finalu savladala Amerikance. Sin proslavljenog trojkaša Dela Karija (igrao i sa Divcem u Šarlotu, takođe stručni TV komentator za prenose ovog tima), pogađa trojke preciznije nego što mnogi centri u ligi kucaju. Prema rečima donedavnog saigrača Nemanje Nedovića (Novovarošanin će svoju nesrećnu NBA epizodu najviše pamtiti po tome što je njegovo ime poslednje koje je na draftu izgovorio legendarni komesar lige Dejvid Stern), Kari je vernik (išao je u Hrišćansku srednju školu u Šarlotu), ne voli kada se psuje u njegovom prisustvu, ali priznaje da obožava slatkiše. Živi povučeno u kući u šumi van grada sa suprugom Ajišom, glumicom i modelom, prvom ljubavi koju je upoznao sa 15 godina i oženio desetak godina kasnije. Sa njom ima ćerku Rajli koja je nedavno u par navrata zasmejavala čitav svet na konferencijama za štampu, a porodica Kari čeka još jednu prinovu.

„Ubica dečjeg lica” jedan je od retkih košarkaša koji se u kontri pre odlučuje za (mahom uspešan) šut za tri poena nego na polaganje, a trener Ker ima pravo kad kaže da je vođa njegovog tima istovremeno „i skroman i arogantan.” Van terena jagnje, a na njemu zver koju osim monstruoznog šuta krasi i nestvarna kontrola lopte, osećaj za asistenciju i krađu lopte. Kari nikada neće biti elitni defanzivac, ali je značajno unapredio i taj segment igre, a procenti šuta na nivou čitave karijere su mu oko onih idealnih 50-40-90 (šut iz igre– šut za tri – slobodna bacanja). Što je realno gledano – nenormalno.

Mnogi izvikaniji univerziteti sumnjičavo su gledali na Karijevu (slabašnu) fizičku konstituciju, te je u koledžu danima nosio dres „skromnog” Dejvidsona na kome je odslušao tri godine studija sociologije i usput na terenu oborio sijaset rekorda. Njegov diplomski rad je na temu tetovaža sportista i tek treba da bude finiširan. Sam Kari ima samo jednu neupadljivu tetovažu „T. C. C. -30-” (skraćenica od „Poverenje, posvećenost, briga” uz broj dresa koji je nosio i njegov otac) koju nose i ostali saigrači s koledža. I ostali članovi familije Kari imaju sportski pedigre – mama Sonja, koja i dalje izgleda nestvarno za nekoga ko ima unuče, tatu Dela srela je na koledžu na kome je igrala košarku i odbojku. Njom se bavi i najmlađa sestra Sydel, dok je srednji brat Set igrao košarku za američkog selektora Kšiševskog na Djuku, a trenutno brani boje Iri Bejhoksa u razvojnoj NBDL ligi.

Iz sportske porodice dolazi i njegov „Splash” partner Klay Thompson, sin Mychala, prvog izabranog prvog pika na draftu rođenog van SAD (Bahami) i dvostrukog NBA šampiona s Medžikovim Lejkersima, čije utakmice danas komentariše na radiju. Za razliku od oca centra, Klej je rođeni šuter sa možda i najlepšom motorikom upućivanja lopte ka košu koja se danas može videti, a s godinama iskustva i činjenicom da ga povrede zaobilaze (propustio je čitavih pet mečeva u četiri sezone), popravio je i odbranu i ulaz, te mu se greške iz ruki godine, kada je kontre 3 na 1 upropašćavao faulovima u napadu, više ne ponavljaju. Ove sezone, Sakramentu je sasuo 37 poena u jednoj četvrtini, pogodivši 13 šuteva bez promašaja, od čega devet trojki, i tako oborio rekord lige u ovoj kategoriji. Sa ocem ima vrlo interesantan odnos, što se slikovito pokazalo u dve situacije koje su izazvale pažnju.

U prvoj, mlađi Tompson (jedan od trojice braće – stariji Mychael je takođe košarkaš u NBDL, a mlađi Trayce igra bejzbol na koledžu, sklonost prema slovu „y” je očigledna) tokom igranja za univerzitet Vašington bio je suspendovan na jednu utakmicu neigranja zato što mu je policija pronašla marihuanu u kolima „iz kojih se osećao snažan miris kanabisa”. Sinov najžešći kritičar bio je otac, koji nije krio razočarenje u medijima. U drugoj situaciji, senior je „otkrio” novinarima da je posle tuče s igračima Indijane i kazne od 35.000 dolara, limitirao sinu džeparac na 300 dolara nedeljno, uz kiriju koja košta 3.000 mesečno. Sve ostale pare koje Klej zarađuje pod nadzorom su porodice „jer ima mnogo košarkaša koji ga ne koriste pravilno“ (neki igrači imaju bankomate u kućama). Na pitanje šta Klej da radi sa tolickom apanažom ako treba da izvede neku devojku na večeru, otac je „ko iz topa” naveo imena nekoliko lokalnih restorana „u kojima se pristojno može večerati za 30$”, unevši i dozu romantike u priču, predlogom da jeftina a dobra flaša vina u društvu izabranice može da se popije i u parku. Na kraju se ispostavilo da je sve bila ćaletova luckasta šala, a mlađi Tompson ionako veći deo slobodnog vremena provodi sa psom. I ima punu kontrolu nad svojim računom na kome će se samo od igranja košarke sliti minimalno 80 miliona dolara.

„Splash Brothers” su glavno oružje neodoljivog šarma tima koji uz New England Patriotse jedini u američkom profesionalnom sportu ne nosi ime grada ili države iz koje potiče („Zlatna država“ je dobro poznati nadimak Kalifornije). Ako bismo jednom rečju morali da opišemo magiju ovog tima na parketu onda je to – šut, baš kao što protivničke odbrane u Španiji i Evropi znaju da će neko iz trilinga Mesi–Nejmar–Suares naći put do njihove mreže, tako i Golden State prosto ne može da podbaci u zatrpavanju koša protivnika. Prosto se ne zna od koga preti veća opasnost – u prvoj petorci svi šutiraju trojke osim centra Endrjua Boguta, rođenog u predgrađu Melburna 1984. u porodici Osiječanina Miša i Karlovčanke Ankice, ljubitelja automobila i piva, prave hobotnice u reketu i prvog pika sa drafta 2005, kojeg je nekoliko teških a bizarnih povreda omelo da ostvari svoj puni igrački potencijal. Petica Warriorsa je prljav i požrtvovan igrač koji gine za svoju ekipu i služi kao sidro u odbrani, a za svoju poziciju odlično razigrava saigrače. Uz Igoudalu i Lija jedan je od iskusnijih u ekipi, a među veteranima su i bekovske rezerve Šon Livingston (takođe nekada veliki talenat i žrtva povreda) i Brazilac Leandrinjo Barbosa, koji takođe imaju svoju ulogu u timu da održe starterski nivo i često doprinose njegovom uspehu. S druge strane, uz još jednog veterana trojkaša, povratnika u ekipu Brendona Raša i nepisane tradicije Golden Stejta da u timu ima nedraftovanog igrača, ovog puta u liku krilnog centra Džejmsa Majkla MekAdua, jedan od standardnih mahača peškirima jeste i centar Ognjen Kuzmić, Srbin iz Doboja, koji je pre dve godine ispunio pevačku tradiciju NBA novajlija tako što je s dečjom kapicom na glavi i rancem za devojčice na leđima saigračima otpevao Zvezdinu navijačku pesmu „Dobro znaj” (Nedović se tom prilikom proslavio izvođenjem pesme Šabana Šaulića „Samo za nju”), a šta dobro zna uglavnom je pokazivao u dresu Santa Cruz Warriorsa, šampiona NBDL lige.

I sam trener Ker po mnogo čemu je atipična ličnost. Rođen je u Bejrutu, kao i njegov otac Malkolm, stručnjak za Bliski istok, koji je nastavio porodičnu tradiciju predavanja na lokalnom Američkom univerzitetu. Kada je Stivu bilo 19 godina, oca,  u tom trenutku predsednika te obrazovne ustanove, su mu 1984, u jeku građanskog rata u Libanu, ubili pripadnici Islamskog Džihada, preteče čuvenog Hizbulaha (Partije Boga ili Partije Alaha, na arapskom). Dve godine kasnije, Ker je na Mundobasketu u Španiji bio član poslednje neprofesionalne američke selekcije koja se okitila svetskim zlatom. U NBA je kao igrač proveo 14 sezona, uzeo pet titula (tri sa Čikagom, dve sa San Antonijom) i jednom bio pobednik na All Star takmičenju u brzom šutiranju trojki. Pre nego što se latio trenerskog posla, tri godine je proveo na mestu generalnog menadžera Finiks Sansa. Ukratko, poznavao je ligu uzduž i popreko, te ne čudi što je jedan od dvojice trenera koji su u prvoj sezoni na toj poziciji stigli do finala lige. Drugi je baš njegov protivnik u finalu Dejvid Blet, čovek koji je prošle godine vodio Makabi do trijumfa u Evroligi.

Ker je svoje iskustvo i znanje iskoristio za okupljanje strahovite ekipe pomoćnika – Ron Adams je specijalista za odbranu sa dvadesetogodišnjim trenerskim iskustvom u NBA. Džeron Kolins je nekadašnji igrač kome je ovo prvi trenerski posao, inače brat blizanac Džejsona, prvog profesionalnog sportiste u Americi koji se deklarisao kao gej. Alvin Džentri je bio trener Majamija i Detroita u doba dok je Ker još uvek bio aktivni igrač, i na kraju sezone se seli u Nju Orleans gde će biti glavni trener. Luk Volton, još jedan novajlija u svetu trenera, godinama je bio jedno od zaštitnih lica na klupi Lejkersa, sa kojima je dva puta bio šampion.

Manjinski partner investitora iz Silikonske doline Džoa Lejkoba je filmski producent i muzički preduzetnik Piter Guber koji ima vlasnički udeo u još dva sportska tima iz Los Anđelesa – istoimeni fudbalski klub trebalo bi da počne sa takmičenjem u MLS ligi 2018, dok je bejzbol ekipa LA Dodžersa jedna od poznatijih franšiza MLB lige. Filmovi pod Guberovom palicom nominovani su za 50 Oskara i zaradili su više od tri milijarde dolara širom sveta. Među njima su i Kišni čovek, Taksista, Tango i Keš, Doni Brasko i Znam šta ste radili prošlog leta… Među poznatim muzičarima koji su sarađivali s ovim uspešnim biznismenom su i grupa Kiss, Donna Summer i George Clinton. Ipak, kao većinski vlasnik, Lejkob je taj koji je zadužen za slikanje i dnevne obaveze u klubu.

Među funkcionerima kluba treba pomenuti i generalnog menadžera Boba Majersa, nekada koledž-košarkaša koji se okitio titulom igrajući za čuveni UCLA univerzitet, ove sezone proglašenog za najboljeg u NBA ligi zbog odluke da zadrži Kleja Tompsona i blistavih rezultata ekipe. Rik Velts, predsednik i prvi operativac tima, prvi je sportski funkcioner koji se u Americi „autovao“ kao gej.

Posebna priča su navijači, najbolji i najglasniji u čitavoj NBA ligi. Kao krizno i siromašno područje, Ouklend je poznat i po svojoj ragbi ekipi, čuvenim Raidersima koji su tokom osamdesetih bili stacionirani u Los Anđelesu i samim tim bili omiljena ekipa svih repera s tamošnje gangsta i G Funk scene. S druge strane, među navijačima Warriorsa su i ćaknuti reper Lil B i nekadašnji reper i sadašnji vinar E-40 koji je Warriorsima obećao neograničene zalihe svog produkta u slučaju da titulu vrate u Kaliforniju.

Te davne 1975. Warriorsi su mimo svih očekivanja s nulom počistili favorizovane Washington Bulletse, koji su krajem devedesetih bili prinuđeni da svoje škakljivo ime („Meci”) zamene sa cenzorima ugodnijim „Čarobnjacima”. Ratnike još uvek niko nije dirao, ali kad se zna da pre svake sezone delegacija ekipe odigra revijalni meč sa zatvorenicima iz zloglasnog San Kventina (tamo gde je lokalna grupa Metallica snimala spot za St. Anger), održi nekoliko „otvorenih” treninga kojima može da prisustvuje svako ko smatra da je dovoljno dobar za NBA i tokom sezone igra brojne revijalne utakmice i sprovode u delo kampanje humanitarnog i antidiskriminatorskog karaktera postaje jasnija povezanost kluba sa zajednicom koju ponosno predstavlja, Ouklendom koji noću postaje neka vrsta gangsterskog raja i u kome nisu izolovani slučajevi ubistava navijača koji su uputili ka Areni ili su se vraćali sa meča. Golden Stejt je jedna od retkih svetlih tačaka brojnih života i raritetan razlog za lokalpatriotski ponos.

I ne samo tamo, već i u čitavom svetu. Od Beograda do Ouklenda i Frankfurta razmenjuju se grozničavi mejlovi u kojima se komentariše svaki detalj u vezi s voljenim klubom. O njemu se priča i u prvom jutarnjem i u poslednjem noćnom autobusu, toliko da te strast ponese da i ne primetiš da u gluvo doba noći stojiš na stanici već sat i po vremena, pričajući neprestano o nečemu najlepšem što je Amerika ikad podarila svetu.

Neće biti lako u finalu – s druge strane Ratnike čeka Lebron „Kralj” Džejms, kome je ovo peto uzastopno finale, i mladi, uspeha gladni čarobnjak Kajri Irving. Dodatni motiv svima u Ohaju je što Klivlend nikad nije osvojio titulu, a u jedinom odigranom finalu za sada, protiv San Antonija 2007. nisu uspeli da upišu nijednu pobedu na svoj konto.

Nepovezano s navijačkim opredeljenjima, čeka nas istinski košarkaški spektakl. U Americi niko ne diže ni obrvu što timovi iz velikih gradova poput LA Lejkersa i Njujorka nisu uspeli ni da se plasiraju u plej-of. U Evropi bi tako nešto bilo ravno katastrofi. Sve oči su uprte u Orakl Arenu u kojoj pre samo nešto više od tri godine publika nije skrivala svoje veliko negodovanje. Ne samo zbog toga, bez obzira na ishod velike bitke koja nas očekuje, za sve prave navijače ova generacija Golden Stejta je već šampionska.

Napisao sam relativno mnogo tekstova u životu. Ali malo je, ako ih uopšte ima, onih koji su bili duži od ovog. „Olovka” i dalje najbolje piše srcem.

(foto: Kristina Đuković)

Podeli s drugima