Prstohvat improvizacije

Nismo zaboravili njegov prepoznatljiv osmeh, neposrednost i optimizam kojima još uvek zrači. Prvi TV kuvar na ovim prostorima Stevo Karapandža je predstavljajući novu knjigu ponovo skoknuo do Beograda.

Milja Lukić

Prve emisije, bar kod nas, u kojima se uživo kuvalo, bile su „Male tajne velikih majstora kuhinje“, pre više od 30 godina. Gledali su ih i muškarci i žene. Tada je Stevo Karapandža stekao popularnost koja traje do danas. Pre tri i po godine bio je u Beogradu povodom izdanja svoje knjige „Moji najdraži recepti“. Tad smo imali razgovor u kojem je objasnio kako je to knjiga u kojoj su zaista njegovi najdraži recepti. Bilo ih je tačno trista i otprilike polovina je bila iz starih kniga (objavio je četiri knjige pre toga), a svi ostali bili su novi: „Imam toliko recepata, ne znam šta ću s njima. I ovi stari, iz ranijih knjiga, prerađeni su u duhu novog vremena, a ostali… njih ne možete naći na drugom mestu.“

Sad je izdao novu knjigu – „Kreativni kuvar“ (izdavač Profil), i u njoj nema nijednog starog recepta, ali… Ti stari recepti bili su inspiracija za ovaj kuvar, po principu „isto to, samo malo drugačije“. Prelistavajući knjigu stekla sam utisak da su svi recepti – novi.

Kad smo se prošli put videli, pitala sam vas da li su vam ovo zaista najdraži recepti, a sad vas pitam da li su recepti iz nove knjige zaista najkreativniji.

Da, na neki način jesu. To su jela u kojima su zastupljene varijacije na istu temu. Biće zanimljivo i majstoru i početniku da ih isproba i, nadam se, da doda nešto svoje. Ovo je – kreativni kuvar.

Ideja vodilja bila mi je kako da žena, ako ona kuva (pošto u mojoj kući kuvam ja, a Renata pravi samo palačinke, to mi je dosadno), ne bude rob kuhinje i da se ne oseća kao žrtva. Svi recepti izgledaju kao majstorije, a vrlo su jednostavni za pravljenje. Trudio sam se da izbor jela bude raznovrstan, a namirnice lako dostupne i s umerenim cenama. Ovde nećete naći nijedan nepoznat sastojak. Svako može da napravi bilo koje jelo iz ove knjige od onoga što ima u kući.

Koje je vaše omiljeno jelo, šta napravite kad hoćete sami sebe da počastite?

To je poznato, omiljena mi je pašta fažol. Ali, volim i pljeskavice, sarme… U sarmama bih mogao da se udavim i da mi bude lepo.

Šta ste sad jeli u Beogradu?

Popodne sam bio u Skadarliji kod svog starog drugara Zorana Lukovića, častio sam se ćevapčićima, bilo je fantastično. Da, nisam mogao da zaobiđem ni prebranac, a kad sam već ovde – obavezna je bila i salata od kiselog kupusa. Znate… S posutom alevom paprikom… I to volim da jedem. Uopšte, volim da dođem u Beograd i volim ovde da jedem.

Stevo i Milja u srdačnom razgovoru

 U Švajcarskoj vodite svoj restoran „Sonne“ koji je u čuvenom Mišlenovom vodiču. Da li ste i dalje tako popularni?

 Nisam ni znao da sam u vodiču dok mi jedan gost nije pokazao. Svakako je to počast, i jesmo popularni, ali posao ide malo slabije nego ranije. Pored restorana se sad diže neka građevina, a Švajcarci baš i ne vole buku, oni dođu u restoran da u miru i tišini uživaju u jelu. Ipak, brzo grade, pa se nadam da će se i ovo brzo završiti. Uostalom, sledeće godine idem u penziju.

Deca će nastaviti vašim stopama?

Ha-ha-ha. Njih hrana zanima samo kad su gladni. Ćerka je ekonomista, a sin informatičar.

Ostaćete u Švajcarskoj kad se penzionišete?

Ne, vraćam se u Lovran. Deca ostaju ovde, ovde su izgradili svoj život, a ja nisam mogao ni da pretpostavim da ću ikad biti gastarbajter.

Nemojte tako. Još vam je Vava prorekla da ćete imati svoj restoran…

Ha-ha-ha. Jeste, rekla mi je to odavno, a ja sam mislio da je kod mene omanula. Ni na kraj pameti mi nije bilo da otvaram svoj restoran. I rekla mi je da će biti pored reke, što je takođe tačno. Jedino što nije „pogodila“, to je da ću se obogatiti. (smeh) Silom prilika sam otišao u Švajcarsku kad je nemoguće bilo ostati ovde, s 3.000 maraka ušteđevine, sa ženom i decom. To je bilo dovoljno tek da kupimo madrace i platimo stan. Mojoj deci je tad bilo 12 i devet godina, bilo je vrlo neizvesno i samim tim teško. Na svu sreću, brzo sam se zaposlio, ali sam odbijao neke unosne poslove, kao i one u kojima sam mogao da se proslavim. Jednostavno, na prvom mestu su mi supruga Renata, ćerka Lana i sin Mislav. Nisam mogao da zamislim da budem daleko od njih. Onda se desio i restoran, stvarno desio… E, tad sam se setio Vave. I onda sam počeo iz Švajcarske da joj šaljem neka jela za dijabetičare… Družili smo se, upoznao sam joj i decu i unuke. Ona je bila zaista jedna neverovatna žena.

„Desio vam se“ restoran? Hoćete da kažete kako ne pravite planove?

Ne, više volim improvizaciju, i u kuhinji i u životu. Nekako verujem da će se sve na kraju dobro završiti, samo sledim intuiciju. I nikad me nije prevarila.

A kad vam je najviše pomogla?

Kad sam prvi put ugledao Renatu. Odmah mi se svidela, ali nisam znao kako da joj priđem. Onda se tako namestilo (eto, vidite kako se sve uvek nekako namesti u životu) da je bila kolima ispred mene. Pratio sam je i pratio – pa odustao. Šta bih mogao da uradim prateći je? Ali sam zapisao broj tablica, pa mi je drug koji je radio u miliciji na osnovu tablica dao sve njene podatke. Tad sam nešto kao pravio neke planove, ali… Opet taj slučaj – posle nekoliko dana sedela je pored mene u diskoteci, pa sam bio mnogo odvažniji. Ona pojma nije imala ko sam ja, a „Male tajne“ su se uveliko pokazivale na TV i već su me ljudi prepoznavali na ulici. Sutradan sam joj poslao ruže, pa dan kasnije čokoladu… I tako, posle tri meseca smo se venčali.

Tako brzo?

Rekoh vam da volim improvizaciju. Sve važne stvari rade se po osećaju. Jedino kod kolača sve mora da bude tačno u gram.

A Renata voli kolače?

Da, davi se u njima. Zato joj svaki dan poklonim po čokoladu. Udvaram joj se još uvek.