PozDraVi jE PozDraVi

Mislim da je moje interesovanje za Bakija i međusobno očijukanje počelo jednog blentavog jesenjeg jutra. Ta jesen ume da donese dunje i svadbe. A svadbe volim do ludila. Na svadbi uvek doživim pravi dobri emotivni lom. Al’ onaj pozitivan

Danijela Nenadić

Volim i napirlitane tete i skockane uštirkane košulje i muškarce sa ulepljenim razdeljkom i cvetne aranžmane koji kao vodopad klize niz stolove i ljubičaste trake na naslonu stolica i starog svata i ovna na ražnju. Volim i bidermajer. Profesionalni sam hvatač. U mojoj ličnoj kolekciji, u staklenoj vitrini sa matiranim staklom stoji preko deset nalakiranih i preparirano-osušenih cvetnih najrazličitijih kompozicija bidermajera. Volim i devera kad „potera“  Užičko i pevačicu sa dekolteom odavde do večnosti koja leči umorne duše na sopstvenim grudima. Volim i onu nesrećnicu kumu, koja se presamitila preko ograde i bljuje li bljuje, dok joj kum naručuje pesmu „Ti si žena mog života“. Volim i svekrvu i taštu, zagrljene i spojene hladnim trajnama i nadom u dugovečnost sklopljenog braka.

Taj moj, Branislav-Bane-Baki bio je vrstan muzičar, harmonikaš u orkestru sa egzotičnim imenom – „Adam & Eva“. Pored „moje milice“ naučila sam sve pesme Bore Spužića-Kvake, Silvane Armenulić, Ljube Aličića, Sava Radusinovića i Meha Puzića. Moj harmonikaš je pasionirano kupovao ploče, iako gramofon nije imao već dobrih deset godina.

Na svadbi kumovog kuma sapleo me je na „momačko“ ili „nevestino“ kolo, pogledom plavljim od plavetnila samog. Bio je to susret hoću-neću; ma hoću. I tako je krenulo naše godišnje lumpovanje i ludovanje. Sa njim sam obišla sve svirke tipa prve trube i Guče, sve velike vašare od Mionice u januaru do Velike Mionice u decembru i kobasicijadu u Turiji i rakijadu u Pranjanima i slaninijadu u Kačarevu.

A onda su me pamet i emocije ostavile na nekoj fensi svadbi lokalnog baje u Svrljigu. Slučaj je hteo da je neki opasni gangster u poodmaklom stadijumu alkoholizma i nadmenosti pokušao, izvlačeći fazone iz malog mozga, da svoju istetoviranu ručerdu spusti sa naslona stolice na moj produžetak leđa. Kada me je uhvatio za tur, nisam ni znala koliko sam luda.

O toj tuči u Svrljigu u kojoj je  učestvovala bezmalo čitava palanka još se i danas priča. Pristojnost mi nije dozvolila da ga mlatnem više puta. Prva pivska flaša koja se našla za stolom napravila mu je lep ožiljak na ćelavoj tintari koja je sada verovatno izgledala kao afrički tektonski rov na njegovom globusu. Mislim da tip i nije bio omiljen u datom mestu, pošto je više ljudi bilo na mojoj strani „ratnog“ bojišta između mladinog i mladoženjinog tabora. U tom letenju flaša utočište sam našla iza zvučnika, dok je orkestar bez prestanka svirao Izgubljeno jagnje, sprdajući se na čitavu tarapanu. A Baki, Baki me nije ni pogledao. Nije ni pokušao da me zaštiti. Bio je u nekom svom emotivno-muzičkom transu. I tako ti dođe tren i prosvetljenje u vidu spoznaje:

– Koji će ti klinac neko u životu, kad’ ne zna da skoči u vatru.

Šta sam mogla, nego da uhvatim zalet i prekočim zvučnik kao košuta, da me dokonost ne bi lako odvela u dramu.

Spajdermen u vidu mladinog devera izvlačio me je na sporedan izlaz lokalne sale za venčanja. Put me nikada više nije skrenuo u Svrljig. Put me nikada više nije skrenuo ni na Bakija. Tako su to mesto i ta čudna avantura i taj vrsni muzičar ostali potisnuti kako u mojoj glavi, tako i na geografskoj karti. Setim ih se ponekad kad neko na svadbi poruči od Miroslava Pozdravi je pozdravi. Tad otmem pevačici mikrofon i otpevam pesmu da klizi.