E, ako si im rekao. Najzad nešto da neko kaže, a ne trideset pet epizoda svi nešto ćute

Radica Milovanović

Garantovano ne postoji osoba koja se nije posvađala s televizorom, mobilnim telefonom ili računarom. Kad neće da radi onako kako treba, jelte!

Sestra i ja se svađamo s likovima u filmovima ili serijama. I to onda:

Kad su glupi

Izigravaju pamet

Smotani

Tupadžije

Ribe, sojke, šatro dame

Kad su pokvarni

Zli

Pederi, po karakteru

Pizde, takođe karakterne

Lažovi

Ružni.

Mogla bih do sutra da ređam, ali stvarno. Nema filma ili serije gde se nismo svađale. Kao ona dvojica iz Mapet šoua.

Naše druženje počinje s mojim domaćinskim, šta će da popije:

Kafu

Kiselu vodu

Diklofen

Brufen

Bromazepam

Ranisan

Kafetin

Analgin

Kombinovani prašak.

Ili ništa od toga, ako je ne boli glava, želudac, kičma, ušinulo joj se rame, drhti joj leva noga, seva joj lakat. Marama za vezivanje oko glava ala Sandokan uvek je spremna. Ne odvezuje je, pa me izluđuje. Ja imam svoju, ona svoju. I slika idilična. Dva Sandokana, na nečemu od drage nam hemi, ili ničemu, jer se zalomio dobar dan. Obavezne gricke su tu:

Ribice

Smoki

Perece

Grisine

Čips.

Sad sam ja počela da nam uvodim zdravu hranu, pa grickamo:

Sušenu borovnicu

Oljušten i slan suncokret

Golicu

Integralne štapiće.

Dva dana tako, i onda zajebi, daj ono naše. Od ovoga nas vataju gasovi, pa bude malo neprijatno.

Zimi padne projica i uz to ide pivce, ali obavezno.

I onda kreće – film ili serija.

– Šta sere sad ovaj kad mu je lepo rekla da ga voli.

– Kreten, dabogda mu se kure osušilo.

– Jao, vidi ovaj sad kuka, a nije hteo ćerku da primi jer je rodila vanbračno dete. Šta sad kukaš, konju jedan!

– Gle ovu, ao, dromfulja, profuknjača, fuksa, ma ravulja, mamu joj pokvarenu.

– Vidi ga ovaj, tek mu bubuljice prošle, i on će da kreše. Jao, pa to kao kad uključiš centrifugu na veš-mašini, a gle kako se kurobeca.

– Jao, gle ovu, pa ćurko jedna, rekao ti je da te ne voli, šta ga juriš. Psihopata. Svuda ih, bre, ima.

– Ma, udari ga, mamu mu jebem, seronja je, a i da ne zna da sere.

– Kobilan najobičniji, pa jebala ga tradicija, onakvu ljubav da prekine. Pa jebala ga ova, jes lepa, ali on voli onu, ma i ona njega. Jel‘ vidiš kako su muškarci pederi?

– Vid‘ ovoga, došao na sahranu, a on je kriv što se ubila. Plače sad, ma marš bre, pizdo jedna, pederu majmunski.

– Gle sad kad im ovaj iskoči i sroka ih. Pa gledajte kroz prozor, idioti jedni, šta ste zinuli jedno u drugo.

– Jaoooooo, vidi ovu šta je obukla. Pa ona stvarno misli da je riba, a vidi joj se po faci da je ljankase.

– E, ako si im rekao. Najzad nešto da neko kaže, a ne trideset pet epizoda svi nešto ćute.

– Jel’ sestro, prođe dvadeset epizoda i ne poljubiše se, jebeš tu ljubav, pa jel’ će da čekamo još toliko?

– Jaooooo, koza, on je silovao, a ona ga voli. Pa dođe mi da odem da je puknem. Aj ćuti, to ti je onaj stokholmski sindrom. Ma, jebo te on.

Posvađamo se i nas dve. Jedna je shvatila jedno, druga drugo, i onda tupi šta je rekao, a šta mislio, jedna misli jedno, druga drugo. I onda jedna drugoj kažemo da smo glupe. A onda se upišamo od smeha.

I tako. Tišine nema. Nas dve u trenerkama, helankama, s maramčićima ili bez njih, gledamo, komentarišemo, svađamo se s likovima, međusobno. A nekad smo se smejale kad su naše babe pričale „s televizor”.

A onda, kad ona krene kući, ja je pratim do ulaza, tu se setimo da nešto pametno popričamo. Pa stoj kod vrata još dva sata. A nekad se celo selo smejalo našim babama, Mirosavi i Anki. Govorili su da ceo dan kafenišu, i onda na kapiji stoje još dva sata i nešto pričaju.

Eto i nas sad takvih.

Genetika je čudo, al‘ majke mi.

A ljubav još veće čudo, jer je to sve u stvari baš to.

Podeli s drugima