cekalica

Čuvši da postoji pesma ’Dabogda umro na njoj’ a ima i neka sa njom na đonu cipela i da je ona zove da raskine s njom. Lupih se šakom o čelo po stoti put

Radica Milovanović

Pa majku mu, dokle mi paćenice da puzimo za njima, čekamo, patimo, ližemo taj đon i sve to što se sada peva po kafanama, splavovima i ostalim mestima gde zalazi mlad svet!?

Onda stavih prs’ na čelo i setim se da takvih pesama ima oduvek i da su i danas popularna.

Recimo na Mitu bekriju su skakali moji roditelji, mi, a sada i klinci. A šta je Mita uradio? Otišao a ona ga čeka jer je obećao da će doći. Aj što čeka, nego moli, eeeej, da je kući povede da mu staru majku gleda! Znači idi ti u kafane, bekrijaj a ona će da ti menja pelene majci, kuva i čeka da li će uveče doći pijan da joj legne u krevet. Romantika do bola! Ona još kuka što ga nema da je vodi da bude kućna pomoćnica! Dao joj cveće i sad jadna misli da će da održi obećanje i prođe joj mladost. Aj što ona ’oće da bude jadnica, a što narod pada u nesvest na ovu pesmu, gde je Mita, realno, ispao peder.

Onda Čudna jada u Mostara grada, nema lepše sevdalinke! Obožavam ovu pesmu, ali kad sam se zadubila, naljutila sam se, opet. Čelebića Biba bolesna jer Ahmo sa drugom razgovara a obećao joj da će je na jesen uzeti. Prošle dve jeseni, Ahmu zabole sve živo i neživo za nju a ona čeka, još ne da majci da ga kune jer je obećao da će je uzeti. Kud je majka ne oplete po guzici pa neka čeka još! Nee, majka se još i brine za nju jer je boli srce i glava, pegla joj veš jer ne može iz kreveta ustati, pretpostavljam. Pa ko je tu lud! Ahmo je isto peder, a Biba ćurka, a mi narode skačimo i na ovu pesmu.

Žute dunje stvarno volim, posebno kako je otpevao Davorin Popović, ali kad se udubim u reči – psujem na svaki stih. Aj’ dušmani im nisu dali da se uzmu a voleli su se, Fatma se razbolela od tuge i poželela je žute dunja iz Stambola. Aj’ sad što ona izvoljeva, razmažena jedinica, kao da nema nigde dunja nego baš tamo i ponudi se dragi da ode da ih donese. Tri godine, eeeeej, nema ga, ne javlja se, ko zna šta je radio usput, pa da je peške išao došao bi za godinu dana, da ih je sam zasadio, rodile bi za tri godine. Ko zna s kim je taj bio tri godine i lepa Fatma umre. I, eto sad njega, doneo dunje nakon tri godine i moli da je još jednom poljubi na nosilima, ’oće i da plati. Pa da su znali da mu te dunje o glavu olupaju! Peder i on!

I šta nam kazuju sve te pesme? Mi žene crkavamo, puzimo, čekamo, razboljevamo se dok se oni smisle ’oće kaki- neće piški. Sve mi paćenice, mučenice i logično je da mu se sada liže đon jer genetika je to.

Zato ja najviše volim ’Aljinicu boje lila. Tu je ona njega varala i spucala ga, pa on pati. E, neka se našla jedna da ne umire za njim i ne kuka dabogda umro na njoj, gde je tu moj znoj! Oblačila se cica i išla da se voli, nije čekala da li će doći ili neće. Neka je pederka, osvetlala nam je obraz!

Podeli s drugima