Olivija de Hevilend – sjaj starog Holivuda
Trajanje duže od veka – Olivija de Hevilend
Njene savremenice: Vivijen Li, Greta Garbo, Ketrin Hepbern… odavno su napustile pozornicu života, a Olivija de Hevilend, vlasnica dva Oskara, 1. jula je proslavila 102. rođendan. Živo se seća Erola Flina, s kojim je bila i u emotivnoj vezi, Ernesta Hemingveja, koji je zvao da zajedno jašu, Bet Dejvis, svoje intimne prijateljice, koju je pokušala da pomiri s Džoan Kraford, „zakletom rivalkom“… Najpoznatija je po ulozi Melani u Prohujalo s vihorom.
Rođena je 1916. u Tokiju. Otac, Britanac Volter Ogastus de Hevilend bio je advokat za patente, a majka Lilijan bivša glumica i pevačica. Godinu dana posle Olivije rođena je još jedna devojčica – Džoan. Dve sestre nisu se slagale od detinjstva, a bilo je i perioda kad uopšte nisu govorile. Svaki kontakt prekinule su 1975. godine, posle smrti majke.
S dve godine, Olivija i njena porodica sele se u Kaliforniju i brzo nakon toga roditelji se razvode. Deca s majkom odlaze u San Francisko, od 1925. dobijaju i očuha Džordža Fontejna, pobornika vojničke, gvozdene discipline. Strog režim naveo je mlađu sestru da se preseli kod oca u Japan, ali kako se nije slagala s maćehom, otac je vratio u SAD s 50 dolara u džepu. Džoan je tad bilo 17 godina.
Godinu dana starija Olivija tada je izjavila kako želi da bude glumica, a očuh je izbacio iz kuće. Na prvi pogled strašna stvar, ali Olivija se snašla i otkrila slobodu. Stanovala je kod drugarice, a ubrzo je dobila i ulogu u filmu. Posle projekcije je maltene odmah s WB sklopila sedmogodišnji ugovor. Posle nekoliko uspešnih ostvarenja, imala je operaciju slepog creva, i tada je odbila nekoliko uloga, što je rezultiralo suspenzijom. Tužila je WB 1943. jer je želeo da je zadrži i po isteku ugovora, parnica je trajala tri godine i završila se pobedom Olivije de Hevilend. Smatra se da je to bio kraj ere u kojoj je studio posedovao glumca u svakom smislu.
Ipak, snimala je i za druge studije, na primer s MGM je snimila Prohujalo s vihorom 1939. Navodno je ulogu dobila „zahvaljujući“ svojoj sestri i rivalki Džoan, kojoj je prvo bila namenjena uloga Melani, ali se producent nije slagao jer je „previše elegantna“, na šta je Džoan predložila da pozovu njenu stariju sestru kao – manje elegantnu.
Suparnički odnos sa sestrom obeležio je veliki deo života Olivije de Hevilend. Džoan je u autobiografiji iz 1978. napisala kako je Olivija, dok su bile male, neprestano maltretirala, a vrhunac je bio kad je oborila na pod i skakala po njoj dok joj nije slomila ključnu kost. Olivija se nije oglašavala povodom ovakvih napisa, i uopšte, u sukobu se ponašala dostojanstvenije od sestre ne iznoseći u javnost prljav veš.
Rivalitet među sestrama zalazio je i u ljubavne odnose, pa su tako neretko imale iste udvarače, na primer Erola Flina i Hauarda Hjuza. Džoanin prvi muž, od ukupno četiri, bio je bivši dečko Olivije de Hevilend.
Koliko je poznato, samo jednom su bile u iskreno dobrim odnosima: 1969. Olivija je imala bračne i finansijske teškoće, pa je sestra Džoan odmah došla u Pariz da je uteši i podrži što se tiče braka i pomogne joj pozamašnim iznosom novca što se tiče materijalnih stvari. Olivija je dug kasnije vratila.
Interesantno je da su obe bile nominovane za Oskara 1941, Olivija za ulogu u filmu Da zora ne svane, a Džoan za Sumnju. Samo još jednom su se rođene sestre takmičile za Oskara u istoj kategoriji – 1966. bile su nominovane Lin i Vanesa Redgrejv. Kako odnos ozmeđu Olivije i Džoan u Holivudu nije bio tajna, organizator ih je smestio u dva kraja sale, mada je Džoan u autobiografiji napisala da su sedele za istim stolom. Džoan je te večeri nosila statuu kući, ali je Olivija kasnije osvojila dva Oskara – prvog 1946. za ulogu u Svakom svoje, i drugog za Naslednicu 1949. godine.
Olivija de Hevilend je tokom Drugog svetskog rata posećivala vojne bolnice i stekla poštovanje javnosti. Odmah posle rata, 1946, udaje se za Markusa Gudriča, novinara i romanopisca, s kojim 1949. godine dobija sina Bendžamina. U to vreme odbila je ulogu Blanš u Tramvaju zvanom želja, kako bi što više vremena provela s detetom. Bendžamin je preminuo 1991. u Parizu. S njegovim ocem se razvela 1953. godine.
Na Kanskom festivalu je iste godine upoznala svog drugog muža, Pjera Galaneta, izvršnog urednika Parimača. Za njega se udala 1955. godine, i od tada živi u Parizu, što joj nije smetalo da nastavi sa snimanjem filmova u SAD. Život u Parizu opisala je 1962. u Every Frenchman Has One.
Drugo dete, ćerku Žizel, rodila je 1956. godine. Kao i posle prvog deteta, napravila je pauzu, i kasnije je uglavnom snimala u Evropi. Žizel je penzionisana novinarka i živi nekoliko kuća od svoje majke Olivije.
Karijeru je završila kasnih sedamdesetih, kad joj je preminuo suprug 1979. Ostala je s njim do kraja i do danas je u Parizu gde je proslavila i nedavni, 102. rođendan. U jednom intervjuu je rekla kako bi „volela da živi večno ako je zdravlje služi“.
Ostaće upamćena po ulogama „dobrih devojaka“, što možda i ne odgovara istini jer je pokazala izuzetno glumačko umeće u ulogama širokog dijapazona – od dobre i smerne devojke do psihički obolele žene, čak je imala ostvarenje u kome glumi dve različite osobe, sestre bliznakinje koje su, iako istovetnog izgleda, i te kako različitih karaktera.
Kroz Oliviju de Hevilend živi i stari, najstariji Holivud.
Ostavite odgovor