Holivud – Rajan Marfi i Ijan Brenan (Netflix)
Marfi je u mini-seriji Holivud pretpostavio ideologiju igri, što je velika greška, iako je majstorski dočarao epohu, kostime, automobile, sving džez kao saundtrek jednog vremena
Đorđe Kalijadis
Ovu mini-seriju od sedam epizoda uvrstio sam na listu najzanimljivijih televizijskih projekata iz 2020. godine, ali ne zbog toga što je dobra, odmah ću reći da nije, već zbog toga što je ambiciozna, politički podobna, lepo upakovana i izrazito glupava u pojedinim segmentima. U završnom činu se raspala u paramparčad, ali pokazala je nešto što je mnogo važnije. U pitanju je još jedan reprezentativni televizijski primer primene vladajuće ideološke klime na američki filmski i serijski program. Totalitarni talas političke korektnosti i njegova implementacija.
Okej, nije to od juče, slažem se, ali je iz godine u godinu stanje sve alarmantnije. Ovih dana se na udaru takozvane „cancel culture” našao i crtani film o mačoru Pepeu. Nedavno je cenzurisana pesma Fairytale of New York grupe The Pogues za potrebe prazničnih puštanja na radio-stanicama za vreme božićnih praznika. To je početak, ali hajde da vidimo šta se dešava s ovom Netflix serijom. Ovde imamo malo drugačiji oblik istog principa začinjenog politikom i vladajućom ideologijom.
Sam početak i prvih nekoliko epizoda veoma su privlačni. Pomislio sam: Evo nečeg što kroz Netflix cvikere izgleda kao površno čitanje Keneta Engera i njegovog dela Holivud Babilon. Prvenstveno sam seriju pogledao zbog Rajana Marfija i njegove prethodne mini-serije Feud: Bet i Džoan, koju smatram jednom od boljih o starom Holivudu. Međutim, prvih pet epizoda su mi zaista bile zabavne. Dobro poznate priče s temom (holivudskih) želja za uspehom, na putu Sodome i Gomore, dekadencije, razvrata, prostitucije, rasizma, svih mogućih ucena i svega drugog što je išlo u tom paketu. Zaseo đavo u fabriku snova, usvojio Hejsov kodeks i sodomizuje sve redom, ali niko to ne vidi spolja. Zabranjeno je iznošenje prljavštine pred američka domaćinstva. Na filmu je sve bajno i sjajno.
Marfi i Brenan su napravili priču iz ugla „šta bi bilo, kad bi bilo”, odnosno spojili su stvarnu holivudsku istoriju s revizionističkom fikcijom na sledećim postavkama:
- Zamislimo da je u ono vreme, polovinom četrdesetih, u Holivudu postojao filmski studio koji bi snimio film prema važećim ideološkim aršinima učvršćenim posle slučaja Vajnstin s jedne strane, i antitrampovske kampanje američkih demokrata s druge strane;
- Zamislimo da je Holivud još onomad, krajem četrdesetih, dozvolio Roku Hadsonu da bude transparentni homoseksualac;
- Zamislimo da je još tada za glavnu glumicu jednog holivudskog hita izabrana crnikinja, odnosno Afroamerikanka;
- Zamislimo da je crnac napisao scenario za taj film i dobio Oskara.
Zaustaviću se ovde, iako ima još toga. Marfi i Brenan su zaista naivni… ili kvarni. Za ovako naopak i bolestan svet nisu krivi filmovi.
Taj revizionistički pogled na fabriku snova umeo je lepo, zavodljivo i zabavno da primeni Tarantino u svom radikalnom filmu Bilo jednom u Holivudu. Mislim da je Tarantino u svim svojim filmovima izbegavao eksplicitan politički komentar, ali je duhovito kršio nametnuta pravila političke korektnosti. Njemu je sve igra, politički komentar je u drugom planu. Nesrećnom Marfiju nije u glavi sve baš tako, iako je majstorski dočarao epohu, kostime, automobile, sving džez kao saundtrek jednog vremena, i kalirao je prilikom poentiranja. Pretpostavio je ideologiju igri, što je velika greška. Možda je to zato što Marfi ne ume da se igra kao Tarantino i rekao bih da mu je bitniji aktivizam koji prati trend uvažavanja politike parcelisanih manjinskih grupa (koje su apsolutni mejnstrim) poput MeToo, Black Lives Matter, gej pokreta i borbe za njihova prava. Kad se jedan umetnik, stvaralac, filmmejker postavi kao portparol globalne ideologije, taj vid borbe kroz pop kulturu ispadne vrlo providan i iritantan, a obično se koriste klišei i stereotipi, i na samom kraju nema nikakve poente osim lobotomiranja publike.
Možda su autori ovde imali nekakav ironijski pogled na stvari koji ja nisam prepoznao, ostavljam tu mogućnost pametnijim gledaocima, ali ipak mislim da je ni oni neće pronaći. Sa žaljenjem sam još jednom konstatovao da je svet u kome živimo skliznuo u nešto gde nam nimalo neće biti prijatno.
Ostavite odgovor