Crveni krst i Grigorije Vozarović


Kako je Crveni krst, deo beogradske opštine Vračar, dobio ime


Pre malo više od dva veka Beograd nije išao dalje od Varoš (današnja Pop Lukina ulica) i Stambol kapije (danas Trg Republike), Terazije su bile van grada, pune bara, blatnjave, mesto na kome su se merili stoka i roba koji su se prodavali u gradu, a Slavija bara obrasla trskom gde su ljudi išli u lov. Tašmajdan je bio prvo kamenolom (na turskom: taš – kamen, majdan – rudnik), zatim groblje. Naravno, izvan grada. Današnji Tašmajdan nekad je bio poznat kao brdo Vračar. Ne treba ga mešati sa sadašnjom opštinom Beograda pod istim nazivom.

Vozarovićev krst fotografisan 1906.
Vozarovićev krst fotografisan 1906.

U vreme kad je Beograd bio mali, današnji Vračar je bio izvan grada, a naziv je dobio po vračanju. Bio je predgrađe poznato po problematičnim stanovnicima: vračarama, gatarama, prostitutkama, razbojnicima, odbeglima od zakona… Pretpostavlja se da je isti naziv – Vračar – glavni razlog što je došlo do greške da se kao mesto spaljivanja moštiju Svetog Save odredi Vračar (današnji) umesto Tašmajdana (današnjeg), nekada brda Vračar.

Ploča na krstu postavljena 1933.
Ploča na krstu postavljena 1933.

Prema turskim zapisima, mošti svetitelja spaljene su 1594. na brdu Vračar, „na dogled i Srba i Turaka iz varoši“. Današnji Vračar bio je isuviše daleko da bi bio „na dogledu“ ljudima iz varoši beogradske.

U 19. veku, na talasu buđenja nacionalne i slobodarske svesti, Srbi su želeli da obeleže mesto na kome se spaljivanje desilo. Najdalje je otišao Grigorije Vozarović, koji je ponudio i novčanu nagradu za svako obaveštenje koje bi pomoglo da se to mesto pronađe. Bio je ubeđen da se to desilo na Vračaru, pa je čak kupio zemlju (tada običnu poljanu) za osam dukata, gde bi mogao da postavi obeležje. Bio je to drveni krst ukrašen ikonama Svete Trojice i Svetog Đorđa, postavljen marta 1847, kojim je želeo da markira mesto na kome će se kasnije sagraditi dostojniji spomenik. O tome su pisale i Novine Srbske, gde se može videti kako se zvao Grigorije (ne Gligorije) i prezivao Vozarović (ne Vozarević).

Novine Srbske o postavljanju krsta 1847.
Novine Srbske o postavljanju krsta 1847.

Kako je drvo nestabilan materijal, krst je nekoliko puta obnavljan, jednom obojen i crvenom bojom kako bi bio uočljiviji, a u međuvremenu se grad ubrzano širio, mesto oko krsta počelo je da se naseljava, pa je ovaj deo Vračara dobio naziv – Crveni krst.

Vozarovićev krst bio je prvi javni spomenik u Beogradu, država ga je obnavljala dva puta, 1895. i 1923, dok Društvo za podizanje Hrama Svetog Save 1933. nije rešilo da postavi krst od kamena kao solidnijeg materijala. To isto društvo je uvidelo da je krst postavljen na pogrešnom mestu (što je i sam Vozarović uvideo pred smrt), gde nisu spaljene mošti Svetog Save, već je odredilo drugo, takođe pogrešno, gde je sada Hram Svetog Save.

Vračar je prvo i poslednje ime ovog dela Beograda, manje je poznato da se u međuvremenu zvao i Englezovac i Savinac.

Grigorije Vozarović je danas uglavnom poznat po nagradi za najbolje izdavače, knjigovesce i knjižare, što je sve i sam bio. Spomen-ploča u Kralja Petra svedoči o radu njegove knjižare.

Rođen je 1790. u Ležimiru, na obroncima Fruške gore, a umro samo godinu dana posle postavljanja krsta – 1848. Bio je prvi srpski knjigovezac, knjižar i izdavač. Knjigovezački zanat učio je u Beču, odakle se po savetu Vuka Karadžića direktno zaputio u oslobođenu srpsku prestonicu. Knjižaru i knjigovezačku radnju otvorio je 1827. u današnjoj Kralja Petra, a 1832. u njegovoj kući osnovana je prva javna biblioteka i prvo čitalište, koji se smatraju pretečom sadašnje Narodne biblioteke Srbije.

Grigorije Vozarović
Grigorije Vozarović

Izdavaštvom počinje da se bavi čim je Srbija dobila pravo da samostalno štampa knjige. Takođe je bio prvi i na planu akviziterstva – knjige su stizale i u unutrašnjost, želeo je mnogo veću čitalačku publiku od beogradske.

Spomen-ploča u Kralja Petra
Spomen-ploča u Kralja Petra

Izdao je celokupna dela Dositeja Obradovića u deset knjiga. I ne samo to – direktno je zaslužan za očuvanje njegovih posmrtnih ostataka. Kad se prekopavalo groblje oko stare Saborne crkve 1837, sam je otkopao kosti Dositeja Obradovića u strahu da ih ne pomešaju s drugima, oprao ih u vodi i vinu, i sahranio na drugom mestu. Nažalost, Vozarovićevim posmrtnim ostacima izgubio se trag iako se zna gde je sahranjen – pored kuma Sima Milutinovića Sarajlije, na Tašmajdanskom groblju. Kad su ga prekopavali, o njegovom grobu niko nije vodio računa.

Za mnogo toga treba da zahvalimo Grigoriju Vozaroviću, ne samo za naziv dela grada Beograda – Crveni krst. A i krst bi trebalo da obnovimo, kruni se na vrhu.

 

Podeli s drugima