(Ne)zaboravljene: Školovanje ženske dece u Srbiji u 19. i početkom 20. veka
Andra Đorđević, ministar prosvete, 1894. zabranio je upis devojkama u gimnazije, a 1899. je tražio od sva tri fakulteta na Velikoj školi da mu odgovore da li je potrebno da se devojčice školuju
Ovaj tekst je tek uvod o znamenitim ženama Srbije, o počecima borbe za ženska prava, pre svega za ravnopravno školovanje.
Marijana Stojčić
Elektrotehnička škola Nikola Tesla danas je na adresi (Kraljice Natalije 31) nekadašnje prve Više ženske škole, otvorene 1863. u Beogradu. Od školske 1913/14. godine Viša ženska škola postaje gimnazija. Šezdesetih godina 19. veka počinje da se promišlja i o višem obrazovanju ženske omladine, a posebno se vodilo računa o školovanju učiteljica, te knez Mihailo 1863. godine potpisuje Zakon o otvaranju prve Više ženske škole u Beogradu.
Treba imati na umu društvene prilike koje su prethodile otvaranju ove ženske škole. Zbegovi, seobe, progon, bolesti i beda – to je bila stvarnost Srbije s kraja XVII i kroz ceo XVIII vek (kuga 1813-1815, a 1816. i 1817 – nerodica i glad). Žena je smatrana za nečistu, tek 1730. bilo joj j dozvoljeno da uđe u crkvu (izvor: Jovan Skerlić). Poslednja veštica spaljena je 1803. Situacija počinje da se menja nakon Prvog srpskog ustanka, kad je otvoreno oko 50 škola, mahom u manastirima i centrima nahija, gde su odreda polaznici bili – dečaci. Učitelji su uglavnom iz Vojvodine. S njima stiže i ideja o školovanju devojčica.
Srbija je hatišerifom iz 1830. dobila autonomiju, a 1844. nastao je Građanski zakonik, po kome je žena svojina muža. On je zastupa, primorana je da ga sluša u svemu. Muška deca isključuju žensku iz nasledstva. Razvod je potpadao pod crkvenu a ne građansku jurisdikciju, i vrlo teško se dobijao. Ovaj Zakonik je, što se tiče ženskih prava, važio sve do 1945. godine.
Mladoletnima upodobljavaju se svi oni koji ne mogu ili im je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati; takvi su svi uma lišeni, raspikuće sudom proglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževljeva. (Građanski zakonik, 1844. godina, član 920)
Za vreme načelnikovanja Jovana Sterije Popovića u Ministarstvu prosvete, 1844. godine, donet je Zakon o osnovama školskog sistema – osnovnog, srednjeg i višeg – da osnovne škole budu na budžetu opštine i traju tri godine. U varošima su mogle da se osnivaju posebne škole za žensku decu. Prva javna ženska osnovna škola osnovana je u Zemunu 1840, u Paraćinu 1845. godine, a druga u tadašnjoj Srbiji 1846. u Beogradu. Osim javnih škola, četrdesetih godina osnivale su se i privatne škole za decu i za odrasle, kao i privatne ženske škole.
Otpori ženskom školovanju bili su jaki, ne samo među seoskim življem, već i u širim gradskim slojevima, s obrazloženjem da devojkama škola nije potrebna, neće biti ni trgovci ni popovi. Ipak, školovanje je nastavljeno, najpre u zajedničkim školama za devojčice i za dečake. Međutim, zakon je sugerisao podvajanje gde god je to bilo moguće – 1857. godine propisano je da se ženska deca u osnovnim školama odvoje u posebna odeljenja.
Reformom školstva u Srbiji je 17/30. juna 1863. godine osnovana Viša ženska škola kao prva trorazredna srednja ženska škola (zatim 4-razredna, 5-razredna, od 1888 – 6-razredna). Imala je dvojak zadatak: da daje srednju opštu naobrazbu ženskoj deci, ali i da sprema učiteljice za ženske osnovne škole i ženska odeljenja u mešovitim školama, koja su sve brojnija. Za direktorku škole postavljena je Katarina Đorđević (kasnije Milovuk), koja je gimnaziju završila u Rusiji, a zatim na Univerzitetu u Odesi stekla diplomu nastavnice.
Iste godine kad i Viša ženska škola (1863) osnovana je i Velika škola. Imala je tri odeljenja: Filozofski fakultet, Tehnički fakultet i Pravni fakultet. Velika škola 1905. prerasta u Beogradski univerzitet (dodati su: Medicinski, Bogoslovski i Poljoprivredni fakultet). Osam godina posle osnivanja Više ženske i Velike škole (1871) blagonaklonošću njenih profesora, u Veliku školu je, kao vanredna studentkinja, primljena Draga Ljočić. Na predavanja je morala da dolazi u pratnji profesora. Sledeće školske godine otišla je u Cirih na studije medicine.
Ne treba misliti da je dalje sve išlo glatko sa školovanjem ženske dece, naprotiv. Otpor su pružali i režim i društvo. Andra Đorđević, ministar prosvete, 1894. zabranio je upis devojkama u gimnazije, a 1899. je tražio od sva tri fakulteta na Velikoj školi da mu odgovore da li je potrebno da se devojčice školuju. Sredina nije bila ništa blaža: podsmeh, zlobna ogovaranja i zluradi komentari čaršije, neukusne šale, lepljenje etiketa… Opšte mišljenje je bilo: Nije njima do škole već do provoda. Vređanja devojaka često su se završavala svađama i tučama, na primer u Kragujevačkoj gimnaziji. U Prvoj beogradskoj gimnaziji učenicama nije bilo dozvoljeno da učestvuju u radu literarne đačke družine Nada. Na Velikoj školi devojke nisu mogle da budu članice opšteg studentskog udruženja Pobratimstvo, ni studentskog hora Obilić. Uprkos otporima, rastao je broj ženske dece koji se školovao.
Pred Prvi svetski rat radile su 1.262 muške osnovne škole, sa oko 140.000 učenika, i 163 ženske osnovne škole, sa 30.000 učenica – oko 17% u odnosu na ukupan broj.
* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta (Ne)zaboravljene koji NIJE sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. U otežanim okolnostima, s nepostojećim sredstvima i u dužem vremenskom periodu nego što je planirano, na SlovoPresu će povremeno izlaziti tekstovi o znamenitim ženama Srbije zato što je važno ostaviti trag o tim heroinama, šta god Ministarstvo mislilo o tome.
Ostavite odgovor