Neonski vrisci / Kako su dril, trap i bašment opet obnovili muziku – Kit Mackintosh (Repeater Books)
Obimom skromna, značajem velika Neonski vrisci / Kako su dril, trap i bašment opet obnovili muziku, studija je previranja u mahom britanskom repu u poslednjih dvadeset godina
Darko Doni
Popularna muzika predstavlja zahvalnu temu. U finansijskom i marketinškom smislu ne predstavlja tako jaku alatku kao što je bila pre agresivne pojave digitalizacije. S druge strane, ipak jasno odražava duh vremena, pa i pruža mnogo realniju, istinutiju i sveobuhvatniju informaciju o stvarnosti koja nas okružuje.
Po godinama (dvadeset i koja) dvostruko sam stariji od autora ove obimom skromne, značajem velike studije previranja u mahom britanskom repu u poslednjih dvadeset godina. Nisam čak ni prva ni deseta adresa na koju bi trebalo neko da se obrati kad je u pitanju poznavanje ovog zvuka. Ipak, tema je prilično intrigantna da bih je tek tako ispustio i ostavio neobrađenom.
U uvodu, danas već čuveni rok kritičar Simon Reynolds, pominje jednu od opštih tačaka Neonskih vrisaka – Auto-Tune. Softwer za procesiranje ljudskog vokala. Digitalizacija koja se geografski pruža od Lagosa, Londona, Bruklina, Atlante, Hjustona, Kingstona… zahvaljujući svojoj dostupnosti i lakoći za upotrebu, ujedinjuje jedan veliki kreativni prostor. Razmena ideja je takorečeno globalna. Beli, crni, žuti klinci gledaju borilačke i naučnofantastične filmove, igraju video-igre i prenose njihovu etiku s ekrana na ulicu.
Dok je bruklinski dril vezan za scenu povezanu s teškim kriminalom, ubistvima vatrenim oružjem, kod UK drila se zbog strogih zakona uglavnom opisuju zločini hladnim ubojitim sredstvima. Prestupništvo je u ovoj knjizi ipak u drugom planu. Nejasan je kontekst i stav, ali puno se piše o Gazi i problemu Bliskog istoka.
Sam ekspresionistički postupak u opisima zvukova i sazvučja pomalo podseća na čuvenog Kodwa Eshuna i Briljantnija od sunca, studiju afrofuturizma i elektronske scene. Kako su nekada rasli brojevi bitova, tako su rasli i apetiti publike. „130bpm haus, 150bpm hardkor, 160bpm džangl, 200bpm gabber…” Stvari se danas ipak okreću u drugom pravcu, ide se sporije i studioznije i sirovije. Ritam je i dalje osnova.
Trap je krenuo s Jamajke, prvenstveno u liku Vybz Kartela i Mavadoa. Kiborzi su recitovali o prevari, časti i osveti. Sledio je mambl rep, Young Thuga početkom 2010ih s metalnom produkcijom. Frag rep nastavlja priču s dodatnim efektima Migosa i Plaiboi Kartija. Fraze su sve jednostavnije i teže za razumevanje. Fragmentacija u punom jeku.
UK drill je krenuo s daljim apstrahovanjem. Digga D šokira puritance mizogenim i prizemnim tekstovima. Mada, ne može da se kaže kako su prethodnici pokazivali više poštovanja naspram ženskog roda. Sve je to poza, ali nažalost i surova realnost lišena emocija i metafora.
Demonski bašment Tommyja Lee Sparte predstavlja slike ludila izazvanog lakim i ko zna kakvim sve ne supstancama. Teorije konspiracije, genetske modifikacije, kloniranje, sve je to jedan teško svarljiv svet zastupljen u Alkaline trekovima prve polovine 2010ih. Izlomljeni vokali i skvičanje Rebela Sixxa, plod su sinestezijskih vizija. Bar tako Mackintosh vidi stanje stvari.
Stilovi se mešaju i dalje razvijaju. Flow se raspšio i ostaju samo fragmenti koje koriste i zvezde mejnstrim R&Bja. 2020e će sa sobom da nam donesu nove pravce i nova uzbuđenja.
Bilo je i oprečnih reakcija pri izlasku ove knjige. Zamerala se nepreciznost, pa i previše posvećivanja pažnje nečemu što ne bi smelo da ostavi dublje tragove u kontrakulturi. Ipak, moramo da budemo svesni i da neki drugi svetovi pored onih u kojima živimo postoje i traže ako ne pomoć, ono kakvo-takvo poštovanje.
Ostavite odgovor