Mafijaški sveci Njuarka (Priča o porodici Soprano) – Alan Tejlor

Glavni adut grandiozne serije, pored sjajnih likova, bio je šarm, a to je ono što filmu Mafijaški sveci Njuarka nedostaje. Ima ga u tragovima, i to samo za one koji žele da ga vide

Đorđe Kalijadis

Ovo jeste film samo za one koji su već pogledali Sopranose, jer teško je da će navesti nekoga da pogleda seriju. Odnosno, možda i hoće, ali biće to sigurno manji broj ljudi. Kao samostalna celina ne funkcioniše baš najbolje, jer dramaturški se nešto htelo, ali se nije baš najjasnije zaokružilo. Glavni adut grandiozne serije, pored sjajnih likova, bio je šarm, a to je ono što ovom filmu nedostaje. Ima ga u tragovima, i to samo za one koji žele da ga vide.

Mladi Toni Soprano, kojeg tumači Majkl Gandolfini, sin pokojnog Džejmsa, svetla je tačka ovog dela. On podseća na oca, nesumnjivo je talentovan i harizmatičan, tako da je pred njim, nadam se, duga i uspešna karijera. Ipak, Dejvid Čejs je želeo da u fokusu ne bude mladi Toni, već njegov „ujak” Diki Moltisanti (otac Kristofera Moltisantija) kojeg tumači Alesandro Nivola. Narator je Kris Moltisanti (Majkl Imperioli), mrtav čovek koji priča priču s onog sveta, poput Viljema Holdena u Bulevaru sumraka ili Kevina Spejsija u Američkoj lepoti.

Prepoznatljiva mafijaška ikonografija epohe, koju je kao model postavio još Skorseze svojim remek-delima na tu temu, poslužila je ovde Čejsu i Tejloru. U prilog tome ide i samo prisustvo Reja Liote, koji je ujedno producent i tumači dve uloge. Imam utisak da je Vira Farmiga u ulozi Tonijeve majke svima ukrala šou. Briljantno je iznela svoju ulogu. Odličan je i Lesli Odom Džunior koji ima potencijal velike zvezde među Afroamerikancima. Likovi mladog Silvija Dantea i Polija previše su iskarikirani, tako da je to moglo malo suptilnijie.

Ono što je zaista dobro, to su te magične scene s dobro poznatim neonskim ulicama, barovima s velikim šankovima, kadilacima i džuboksovima, propraćene saundtrekom najinspirativnije dekade u dvadesetom veku (Rolling Stones, Gila Scot Heron, The Last Poets, Van Morrison, Frank i Nancy Sinatra, James Brown, Dionne Warwick, Steve Miller Band itd). Ulice na kojima se rađala supkultura u koju smo se svi odreda zaljubljivali, ne znajući zapravo da li to zaista postoji ili nam samo valjaju neku dobru priču.

Čejs je proračunato ubacio u priču bavljenje pravima crnaca, velikim neredima u Njuarku iz 1967. godine i na taj način jasno izrazio svoj blagonakloni stav i po pitanju nedavno aktuelnih događaja (Black Lives Matter). To je pomalo ziheraški, ali danas su izgleda takva pravila u svetu šoubiznisa.

Iako nije dobacio do očekivanog, uživao sam u bioskopskoj projekciji i nije mi bilo dosadno, a dosada je najveći smrtni greh jednog filma, kako reče neko od mojih prijatelja pre neki dan.