Na ivici neba (SlovoPres) – Danijela Nenadić


Druga knjiga Danijele Nenadić „Na ivici neba” pokazuje kako sazreva kao književnica i zanatski se unapređuje, što je naročito vidljivo u strukturi knjige i „filmičnosti” samih priča


U zgradi na periferiji grada ima 23 stana. U njima se odvijaju 23 sudbine. U nekim stanovima je po jedna osoba, u nekima ih je dve, u nekima mnogo. Tu i tamo životni putevi im se dodirnu ili prepletu. Dvadeset i tri priče za 23 stana i bonus jedna uvodna priča o arhitekti zaljubljenom u nestalnost linije koja iskače – ukupno 24 priče između korica knjige Na ivici neba.

Poetski stil poput pesme u prozi i pripovedanje kao oblik kazivanja, kad se nađu na jednom mestu, u istom delu, obično su odvojene celine. Međutim, kod Danijele Nenadić organski se prožimaju. Poput arhitekte iz uvodne priče za koga kaže: „Mora se naglasiti da je bio inficiran lepotom detalja, koja ga je zavodila godinama”, tako i ona pomoću detalja, često i samo jednog, dočara kompletnu sliku, što se posebno odnosi na opise likova. Taj jedan detalj ne mora da bude čak ni karakterističan niti najuočljiviji, već slikovit i ponekad čudnovat, što je dovoljno da ureže lik kao u kamen upečatljivo, na primer „Milutin zvani Mile iskoračio je iz voza i mahnuo u pravcu riđe kose sa frizurom u obliku dve velike ćufte” ili „glas mu je bio zvonak i dubok kao najdublja kraška ponornica” ili „topla gibanica je poskakivala od radosti užitka” ili „pločice su cvilele u ritmu psećeg hoda” ili „čovek visok kao hrast i na prvi pogled retka vrsta muškarca kao Pančićeva omorika”…

U većini priča susrećemo se i sa sinestezijskim doživljajima koji su posebno upečatljivi: „stena je mirisala na čistu plavu boju vode”, „tugu bi čuli”…

Jedan od junaka iz jednog od stanova, koji se neuspešno „branio” od svoje homoseksualnosti, čovek je kome su se „u mozgu pobrljali neuroni i geni dalekih rođaka Sibinjanin-Janka i nekog ludog praoca iz plemena Kuča”.

Ako pomislite da u ovoj zbirci priča imate samo uspele opise, začudićete se koliko su dijalozi životni i „sočni”, i kako je pripovedanje u stvari u prvom planu. Svaka priča ima svoj tok, događaje koji se ređaju jedan za drugim, do te mere živopisnim i interesantnim da sam tokom čitanja zamišljala kako gledam film. U nekoliko priča nalaze se i trilerski obrti.

Na još jednom frontu ova knjiga iznenađuje – na mističnom. Jedra fantastika „malih” ljudskih života koji ponekad deluju nadrealno poput Dalijevih slika, i isto tako realno naslikanih odnosno opisanih, prisutna je u I šta sad s gospodinom Petrovićem? i poslednjoj priči Tajna trećeg ključa.

U priči I šta sad s gospodinom Petrovićem? Nenadićeva nam otkriva magiju vudua koja deluje u stvarnom životu. Ili je to samo pitanje mentalne i emotivne projekcije s jednog u drugo biće? Poslednja priča na neki način zaokružuje celu knjigu i sve priče stavlja u rang „ivice neba”.

Najbolji prikaz ove knjige jesu reči Hulija Kortasara: Roman pobeđuje na bodove, a kratka priča nokautom; što je Danijela Nenadić uzela za moto knjige Na ivici neba i napisala ga iznad posvete Mami i Tati za početni impuls i lud karakter. Sve je objašnjeno bez mnogo reči.

Na ivici neba (SlovoPres) – Danijela Nenadić

 

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share