## Moda

Svi oni koji danas ulaze na bočna vrata modnog ikonostasa (#blogerke#urednice#poznavaoci#ljubitelji) na tome treba da zahvale prvosveštenici Ani Vintur, koja često i preko reda uđe na Sveta vrata

Igor Todorović

Uočim pre neki dan tekst s naslovom „Kako da postanete ikona stila?”. Zainteresovan za predmetni slučaj iz vokacijske a ne subjektivne potrebe, bacih se na tekst s posebnom posvećenošću, duboko zainteresovan za, u neku ruku, otkrivanje „svetog grala” barem kad su moda#stil u pitanju.

Ipak, na kraju teksta, većina zanteresovanih mogla je zaključiti da im, pored delova tela Žizel, Dite fon Tiz, Skarlet Johanson, Šakire, pa i Dženifer Lopez, nedostaje još malo novčanih sredstava, nekoliko trikova u šminkanju i minimum dva a maksimum „nebo je granica” elemenata takozvanih ikonografskih odevnih #komada#asesoara#stila#stava, ali da je stvar rešena! Da bi podstrek bio konkretniji ili sugestivniji, pisac završi ovaj „epohalni” tekst s retro tradicionalnim efektom – P.S. „moda#ikona stila#razlika je u nama!”

 

 

Nekako se odmah po završeku čitanja prisetih izreke Agate Kristi: „Nikad nisam volela novinare! U svim svojim knjigama sam ih ubila!” (Nekad sam i sâm bio u ulozi novinara, no, na sreću po mene, bez susreta s dragom blaženopočivšom gđom Kristi) Ipak, bez obzira na inicijalni poriv, zarad ideje da se ne nađem u naslovu „Black is back”, ali na stranicama crne hronike, počeh ubrzano da razmišljam kako je i kada P.S. postalo sinonim za pomalo čaršijski, hoću reći kolokvijalni#pisani način da poručimo neki revolveraški sadržaj tipa – razlika je u nama#mislite o tome!

Shvatih tako da moda odavno ne neguje neki stil po PS, niti u P.S. dodatno objašnjava neki sadržaj koji je zaboravila da napomene kad sezonski plasira niz trendova ili stilova koje bi trebalo da pratimo, kako je bio slučaj kad su se rukom u pradavna vremena pisala pisma. Dakle, niti Pe eS (vojna kovanica pravila službe) niti P.S. (literarna kovanica starovremenske, metaforično rečeno – družbe; u stvari „post scriptum” – „posle napisanog”) nisu pobedile u novovekovnom ratu s onim što bi se nazvalo modnom ikonografijom.

P.S. A gde su ikone i ikonografija, tu je i religija, ovoga puta ona modna! Prostom analizom shvatih da su vernici ove religije multikonfesionalni…. neopredeljeni primarno za Isusa, Budu, Jehovu ili Višnu, već za Louis Vuitton, Chanel, Dior, i još bezbroj modnih božanstava kojima se uz dubok naklon i neretko isto toliko dubok džep klanjaju.

Zbog tog i takvog verovanja današnji modni ikonostas predstavlja svojevrstan spoj različitih svetaca, ali i praznikâ nove vere sačinjen od vizuelizacije modnog nasleđa, ponajviše elemenata koje bismo mogli podvesti pod #komp#tablet#android#emotikon#stiker#brend#musthave#trend#stil… i još mnogo toga.

Ikonostas, i u ovoj religiji, jasno je definisan po kanonskim pravilima svake religije. I on je mesto za ikone stila, brenda i novozavetnih modnih svetaca. Kao takav sadrži takođe troja vrata, od kojih su sveta ili centralna određena samo za prvosveštenike, dok su bočna ona koja u poznatim ili priznatim religijama zovu đakonska vrata, a u ovoj našoj modnoj religiji podeljena na blogerska#instagram#fb#snapchat#viber vrata. Uz sve to, modna religija je u međuvremenu postala vrlo liberalna ili populistička, vrlo ekstrovertna i potpuno multikanonska. Kad je nastajala krajem pretprošlog veka, prvosveštenici Poiret ili Worth (možemo ih nazvati i arhiepiskopima modnim) nikako nisu blagonaklono gledali na novi talas upliva ideja i kreacija prvosveštenica kakve bejahu Coco Chanel ili Elsa Schiaparelli. No, ipak sve do devedesetih godina prošlog veka, bez obzira na pojave religijskih frakcija i novih monaško-modnih redova, modna religija je ipak bila i stasavala u duhu latinske reči „religare” – svezati, povezati. Hoću reči, povezivala je sledbenike svoje dogme kroz #duhovne#materijalne#socijalne#društvene veze. Devedesetih godina prošlog veka sve se nekako promenilo. Duhovnost je iščezla onog trenutka kad je najnovija frakcija tzv. prontomodaša osvojila ovu religiju i asimilirala onaj društveni sloj koji u hramove Chanel, Valentino ili Dior nije ni zalazio, misleći da je to božanstvo ipak onostrano ili previše natprirodno da bi bilo deo njihovog kućnog oltara.

 

Marama, ešarpa, postava… a tek tašna s Louis Vuitton desenom – san pravovernih
sledbenika modne religije

 

Jedan od rodonačelnika nove dogme bila je i današnja neprikosnovena modna prvosveštenica, gđa Vintur, koja se iz političkog novinarstva, gle čuda, obrela u modnoj Bibliji zvanoj Vogue, i od Starog zaveta napravila svoj Novi zavet, tako što je na modnom raspeću (čitaj: naslovnoj strani, prim.aut) još davne 1988. godine, bez imalo milosti povezala božanski Haute Couture Christian Lacroix ukrašeni top sa simbolom krsta i populističke farmerke. Taj novi pristup religiji sa sve krstom, Madonom (ali ne Isusovom majkom, nego pop zvezdom) i hitom „Like a Virgin#Like a Prayer” došao je do finalnog sloma inicijalnih dogmi i postavljanje one koja je danas dovela do toga da je p.s.moda postala dostupna svima na procenu, analizu, primenu i sagledavanje.

U tom smislu, svi oni koji danas ulaze na bočna vrata modnog ikonostasa (#blogerke#urednice#poznavaoci#ljubitelji) na tome treba da zahvale upravo ovoj prvosveštenici, koja često i preko reda uđe na Sveta vrata, ostavljajući za sobom i pomenutog Kristijana Lakroa, koji, bez obzira na status božanstva, danas dizajnira više papirnu galanteriju nego odevne komade, uz svoj neprikosnoveni i čarobni talenat. Ona je sebi ostavila oreol nedodirljive, i s vrha ikonostasa delegira, određuje, kritikuje ili kroz tamne naočare opservira one koji bi voleli da se nađu kako na raspeću tako i na ikonostasu. Nekad popusti, istini za volju, dajući sledbenicima svojevrsnu modnu naforu, posle sezonskog posta, stavljajući na raspeće po neku novu ikonu stila, ili jednostavno u zaštitu uzme posrnulog sveca koji se zamerio prihvaćenim starokanonskim religijama. Ona, koliko god bila osporavana, pa čak i razotkrivana u #filmovima#biografijama#vestima#frontrow#runway i dalje propoveda religiju kroz svoju modnu Bibliju, iz svoje svete stolice u World trade centru 1. Ona poručuje#propoveda – „Ljudi se plaše mode, čini ih nesigurnim. Kad ljudi pričaju loše o modi, mislim da je to zato što se osećaju pomalo isključeni iz našeg sveta. Ne osećaju da pripadaju pravoj grupi ljudi. Zbog toga nas omalovažavaju.” U neku ruku, ovim rečima kao da govori o prosvećenim i neprosvećenim, sledbenicima i buntovnicima. Ipak, nesporno jeste da Gđa Vintur i dalje sedi u svojoj Svetoj stolici u kojoj, bez obzira na svakolike udare, postojano opstaje.

 

 

U podeli na prosvećene i neprosvećene pojavio se i jaz ali i slepa potreba da ličimo jedni na druge po svaku cenu ili, ako vam je tako draže, u svakoj cenovnoj grupi. Tako i u modnoj religiji imamo politeiste (ljubitelje više modnih božanstava#brendova), monoteiste (ljubitelje jednog božanstva#brenda), ateiste (skeptične posmatrače modne religije ili one koje Gđa Vintur proziva da su nesvrstani u modne krugove), sekulariste (one koji žele da odvoje modu od svakodnevnog života i njen značaj stave u drugi plan kroz etiku i humanizam, na primer), agnostike (koji ne prihvataju postojanje modne religije, prkoseći joj i ne verujući u dokaz da je sezonski trend stvar u koju treba verovati)… To bi značilo da razlike u dogmi nema, i da vernik modne religije molitvama i žrtvom (#kartica#keš#kredit#sniženje#outlet) duboko poštuje i veruje u suverenu vlast više modne sile. U odnosu na pomenutu žrtvu, vernik se svrstava u cenovnu grupu, dok molitvom u širem smislu gledano ostaje pobožni sledbenik, koji ne mora neophodno da bude „ktitor” hramova u Aveniji Montenj, Bond stritu, Via Monte Napoleone ili, recimo, Petoj aveniji.

Pomenuta ikona stila u nastanku, dakle, mora da prihvati, primeni i bogobojažljivo prati neke kanone, ne bi li se i ona našla, barem skrajnuta u nekom kutku, makar kućnog, ako ne eparhijskog ikonostasa. E, upravo tu nastaje problem, koji se zove tumačenje religije, i upravo tu se vraćamo na onaj liberalni deo koji pomenutu religiju u nekim sredinama dovodi u apsurd ili u najmanju ruku loše poimanje ili propovedanje onoga što bi modna religija trebalo da bude. Osoba željna kanonizacije u ikonu stila počinje da bludi između monoteiste i ateiste, između sekulariste ili agnostika, i eto razloga za slučaj kad gledajući neku od slika, s mnogobrojnim haštagovima koji se uz efekat copy#paste lako nakače na sliku izvesne osobe na putu preobraćenja, možemo dodati jedan P.S – Ne verujem! A verovati se mora, kako u prihvatanju tako i u kritici religije, zar ne?

 

 

Otuda u veri da neko postaje modna ikona, s jedne strane nedostaje poznavanje početaka modne religije, dok s druge strane ta vera u preobraćenje obiluje subjektivnim poimanjem onoga što su koraci da se do tog statusa dođe. Pogotovo u sredini gde je ikonopis neretko modno nepismen, a osvešćen isključivo kroz #like#fashionable#style#icon#mood. U potrebi da po svaku cenu postane deo one grupe ljudi koju prvosveštenica Vintour zove pravom, nova modna ikona poseže za opštom ikonografijom i modnom heraldikom brendova i logoa, čak i onda kad joj ne pripadaju, i to pogotovo u sredinama u kojima ih nedovoljno i poznaju. Prontomodaši, oni koji su devedesetih godina razbili mit o natprirodnom u modi, dozvolili su da se moda interpretira, što je izuzetno važno, jer je čini živom i aktivnom. Ali, interpretacija koju oni prave je prostudirana, vrlo mudro postavljena i s jedne strane ipak elitarna, bez obzira na to što religijska „žrtva” od nekoliko hiljada dinara donosi #instant#stylish#look#, ona jednostavno nikako nije ona koja bi tu istu žrtvu, ikako i ikada stavila u onu već pomenutu ktitorsku. Na putu preobraćenja, nova modna ikona i dalje ostaje na ivici ulaza u hram, prateći da li će neki od ikonografskih komada da se pojavi na nekoj od onlajn platformi podvučena crvenim #sale#oneleft ili u nekom od fiktivnih estetika mediteranskih pročelja #outlet#center okupljanja.

P.S. Ukoliko je strast za preobraćanjem prevelika, ima i onih poklonika koji se podaju veri u podzemni #fake svet. Ti zabludeli predstavnici idolopoklonstva spadaju već u domen modnog egzorcizma. Ali o tome neki sledeći put. #razlika je u nama!