bacal

Neko reče (mudrost pokupljena s fejsbuka, prava moderna narodna književnost): Kad uđe žena s harizmom, ove sa sisama mogu da idu kući

Milja Lukić

Šta je to što ljude čini lepim? Neke razmere po kojima je moguće određivati „lep” i „nije lep”? Neki „zlatni presek” za lice i celo telo?

Ako je tako, onda je na primer jedna Sofija Loren – rugoba. Kukasti nos, razmaknute oči, prevelika usta i muški broj cipela, 43! Ipak, bila je, i ostala, lepotica. Već je bila u osmoj deceniji kad se gola slikala za Pirelijev kalendar. Ili Džejn Birkin – bez grudi, takozvana daskara, bez stuka i kuka, ali – lepa. Doduše, ostaće upamćena pre svega po tašni „birkinki”, za koju je potrebno izdvojiti nekoliko hiljada evra ne biste li je posedovali, i po braku sa Seržom Gensburom. Naravno, i po – lepoti. Ili Monika Viti? Kad bi razmere delova lica bile parametri lepote, nju bi svakako proglasili za izrazito ružnu ženu.

Nasuprot njima, tu su žene koje su po svim kriterijumima, i za sve ukuse – lepe. Plejada je povelika: Ava Gardner, Brižit Bardo, Merilin Monro, Elizabet Tejlor, Katrin Denev, Monika Beluči… One su imale sve atribute ženske lepote – i grudi i struk i kuk, i još po nešto po čemu su bile poznate. Ava smaragdnozelene oči u kontrastu sa ziftcrnom kosom, Brižit Bardo lice anđela, Tejlor ljubičaste oči… Ali, šta je presudno da bismo nekog proglasili za lepog?

Neko reče (mudrost pokupljena s fejsbuka, prava moderna narodna književnost): Kad uđe žena s harizmom, ove sa sisama mogu da idu kući. To li je? Ta „harizma”?

Reč „harizma” izlizala se od prevelike upotrebe, baš kao i „urbano”, „demokratija”, „tolerancija”, „politička korektnost”… i znače ujedno i sve i ništa. Kad ne znaš šta ćeš reći, a ti umetni – harizma, i sve si rekao. Nema šanse da promašiš. A dobra je i zato što niko živ ne sme ni da te pita šta pod tim podrazumevaš, inače je izgubljen slučaj i nepopravljiva primitivna gluperda. Zato svi mudro ćute. I klimaju glavom, оф корс.

Slučaj Bekol

Povodom smrti Lorin Bekol, svi su pisali o njoj kao lepotici. To je nekako bio nezaobilazan deo. Zaista, bila je lepa i po opšteprihvaćenim parametrima lepote, a i po „harizmi”. Pa hajde malo da razmotrimo tu famoznu harizmu, makar u njenom slučaju.

Pišući o Bekol, neki su njenu harizmu videli u „pogledu”, kako su je mnogi u Holivudu i zvali. Setite se filma „Imati i nemati”, njenog filmskog debija, i kako je gledala Bogarta – malo spuštena glava, malo podignut pogled… istovremeno i drsko i čedno, i otvoreno i misteriozno, i zavodnički i smerno…

Bekol je govorila da nikakve tajne nema u tom pogledu. Jednostavno, imala je tremu, plašila se Bogarta, a istovremeno je i privlačio – pa ga je gledala prkosno, ali sa strahom. Znači, ništa od obuke za „seosku mladu”. Kad se nekome desi da bude pored osobe koje se istovremeno plaši i privlači je, a mora da je pogleda u oči i ne želi da se unutrašnja bura vidi i spolja, imaće isti takav pogled. Valjda.
Drugi su pisali o njenom neverovatno seksepilnom glasu. Pravi ženski, ali dubok i malo promukao. To je tačno, ali teško da će za lepoticu proglasiti ženu sa izuzetnim glasom.

Bilo je reči i o držanju, pravom damskom – odmerena, prava, elegantnih pokreta… Svakako, počela je karijeru kao model. To svaka manekenka ima. I ona koja bi mogla da bude ogledni primerak na časovima antomije.

Pisali su i o stilu. Da, ona je imala stil, svoj, sopstveni. Ima ga i Donatela Versače, ali nije lepa. Nimalo. A Lorin Bekol? Ona nije pratila modu – ona je bila moda.

Najinteresantniji su bili napisi o njenom političkom stavu. Imala je i stav, tačno. Vreme je pokazalo da je bila vrlo napredna. Za pitanje lepote, to je najmanje bitno, ali jeste za harizmu (šta god ona suštinski značila).

Kad se sve sabere na gomilu, Lorin Bekol bila je – interesantna. Umela je da „nosi“ ono što jeste i što predstavlja. Verovatno je to recept za harizmu.

Industrijska lepota

Ako jeste, onda konfekcijske lepotice nemaju šanse. Sve imaju iste grudi, ista usta, iste zadnjice, ispeglano lice… Kao da ih proizvode na pokretnoj traci. Ako neka i iskorači iz šablona pokazivanja „atributa“, to bude neki jadan marketinški pokušaj, i sve se na kraju svede na to da „želi mir u svetu“. Ostaje slika dupeta iz krupnog i najkrupnijeg plana, cementirane sise koje ponekad „slučajno“ ispadnu iz dekoltea i slični epohalni događaji.

Izuzev u slučaju Džejn Birkin, dobra pozadina, takozvano debelo meso, zadnjica… ili narodski rečeno – dupe, ranije nije bila naročito isticana kad se govorilo o nečijem izgledu. Sad je dupe nekih javnih ličnosti prepoznatljivije od lica. O grudima ne treba ni govoriti – sve ispod petice nije vredno pažnje. Pitanje je da li bi danas glumice poput Grete Garbo, Romi Šnajder, Odri Hepbern ili Mišel Fajfer uopšte dobile šansu da su na početku karijere. Sve su imale malo ili nimalo sisa, a kakvo im je dupe… to niko nije ni primetio.

Sofija Loren nije htela da operiše nos, Žana Moro je s ponosom pokazivala izborano lice, Simon Sinjore podočnjake… I nasuprot njima Zaza Gabor na dodeli Oskara s licem bez bora iako je „starac Fočo od stotinu ljeta” (mada se po hodu i rukama dalo naslutiti da su je udruženo strefili lumbago, išijas, giht i reuma). Pogled na karikaturu može biti i tužan.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •