Eonizam – šta je to?

Jedan ruski pisac o tajnom agentu iz 18. veka

Milja Lukić

Valentin Pikulj je ruski pisac istorijskih romana. Dok ih čitate, ne možete da se otmete utisku da su dušu dali za ekranizaciju – prepuni dijaloga, obrta, interesantnih i mestimično šokantnih podataka… U našim krajevima poznat je po romanu „Čast mi je”, koji se delom bavi i srpskom istorijom (Majski prevrat i Prvi svetski rat). Uostalom, junak romana je sin propalog ruskog plemića i Srpkinje koja je napustila porodicu. Koliko mi je poznato, to je jedini Pukuljev roman preveden na srpski jezik.

Još jedan zanimljiv podatak u vezi s ovim piscem, preminulim 1990. godine – tokom života izdato je 20 miliona primeraka njegovih knjiga, uključujući i prevode na druge jezike, a 2008. godine, 18 godina posle smrti, tiraž se popeo na 500 miliona. Impozantan podatak, i utoliko više čudi što kod nas nije više prevođen. Ipak, najčudnije od svega jeste što (skoro) sve što je napisao možete besplatno da čitate onlajn. Pikulj je objavio ukupno 23 romana i pet ostavio nedovršenih, u rukopisu. Tom broju treba dodati i 167 pripovetki. Njegova je izreka: Život merim po tomovima knjiga. Pritom, mislio je na knjige koje je pročitao, ne na one koje je napisao.

Iako ruski pisac, „rusku književnu tradiciju” kod njega nećete naći ni u tragovima. Više liči na Hemingveja i još više na Gertrudu Stajn, tako da je čista slučajnost što nije deo pariske „izgubljene generacije”. Prvo minijature, a zatim i romane, objavljivao je po novinama, u delovima. Tek kasnije su ga ozbiljno shvatili i počeli da štampaju. Istoričari će mu zameriti nedoslednost, pa i netačnost istorijskih podataka, ali njega to nije mnogo brinulo. Ni čitaoci mu to ne zameraju. Kritika mu nikad nije bila naklonjena, i dobro je to obrazlagala, ali mu se popularnost i zanimljivost ne mogu poreći. Filmadžije ga ipak vole najviše – tri romana Valentina Pikulja pretočena su u filmove, a čak pet postali su serije.

Valentin Savič Pikulj

Poslednja serija snimljena je 2007/2008. po istoimenom romanu „Perom i mačem” (na jutjubu možete da odgledate svih 12 epizoda). Nažalost, ovde ne važi pravilo da je „knjiga uvek bolja od ekranizacije”, mada ni ekranizacija ne može da se podiči nekom visokom ocenom. Međutim, nema odustajanja dok ne odgledate ili ne pročitate sve. Junak romana je Ševalije (vitez) D’Eon, istorijska ličnost. Polovinu života proveo je kao žena, odnosno oblačeći se u žensku garderobu, isključivo u svrhu špijuniranja pod okriljem visoke diplomatije.

Sve je počelo kao šala – na nagovor jedne od svojih ljubavnica, grofice De Rošfor, na maskenbalu u dvoru Luja XV, D’Eon se pojavio u ženskoj garderobi. Kralj je svu svoju pažnju usmerio na neznanku s maskom. Kad je otkriveno da je reč o muškarcu, Luj XV je toliko bio ljut da je ljubavnike proterao iz Pariza. Umešala se Madam Pompadur i predložila da mladog advokata i vrsnog mačevaoca Šarla Luja Andre Timote d’Eona iskoriste za državne interese, kad je već obdaren silnim talentima: glumačkim, plesnim, mačevalačkim i, pre svega, vičnog peru. Uverila je kralja rečima: „Ono što je previše za muškarca, lako će se poveriti ženi.” Prvi zadatak ovog tajnog agenta iz 18. veka bio je na ruskom dvoru. Diplomatsku misiju činili su Škot Makenzi i njegova „rođaka” Luiza de Bomon, koja je brzo zadobila poverenje Jelisavete Petrovne, carice Rusije. Gospođica De Bomon, u stvari Šarl D’Eon, svakodnevno je slala diplomatska pisma u kojima je podrobno i opširno pisala o stanju u Rusiji, na dvoru… Cilj je bio rasturanje rusko-austrijske alijanse. Za zasluge prema otadžbini D’Eon je dobio čin kapetana po povratku u Francusku i poslat je u Sedmogodišnji rat, pred sam njegov kraj. Bio je ranjen i dobio orden Luja XV.

Iz serije „Perom i mačem”

Sledeći zadatak po specijalnom nalogu kralja Luja XV bio je špijuniranje u Engleskoj – uticaj na parlament da popravi diplomatske odnose s Francuskom, ali i da proceni mogu li Francuzi da izvrše invaziju na Vels. Postavljen je za sekretara francuske ambasade u Londonu, ali imao je avanturu s kraljicom Sofijom Šarlotom, u kojoj umalo da ga uhvati kralj Džordž III. Pribegao je lukavstvu kako bi sprečio skandal – preobukao se u žensku odeću i ubedio kralja da je u stvari žensko, tako da povoda za ljubomoru nije bilo. Kako je bio jedan od najboljih mačevalaca svog doba, nastupao je na turnirima, ali u ženskoj odeći – više nije mogao da bude Ševalije D’Eon, postao je gospođa De Bomon.

U Londonu je proveo deset godina kao žena. Kad je Luj XV umro, zadatak D’Eona izgubio je značaj, i vratio se u Francusku. Više nije bilo potrebe da se predstavlja kao žensko, ali je od Bomaršea tražio dozvolu da ga priznaju kao ženu i dozvole mu da nosi žensku garderobu. Po jednoj verziji, iz straha da ne otkrije tajne francuske diplomatije i špijunaže, vlast je pristala na sve uslove, pa čak i da udovolji tako čudnom zahtevu. Od 1777, sve do smrti 1810. godine, gospodin D’Eon zvanično se vodio kao madmoazel De Bomon. Od 1779. bio je penzioner, s pristojnom apanažom. Objavio je i memoare pod tuđim imenom, ali je reč bila o životu „madmoazel D’Eon”.

Posle Francuske buržoaske revolucije rasprodao je svoju bogatu biblioteku i 1785. se vratio u Englesku. Legenda o njemu bila je još uvek živa, imao je veliki broj uticajnih poznanika, u koje se ubrajao i kralj Džordž IV. Kako je stario/la, krug prijatelja se smanjivao, preostali su mu samo turniri u mačevanju na kojima je redovno nastupao sve do teškog ranjavanja 1796. godine. Poslednje godine života proveo je kao cimer izvesne mis Koul. Lekar koji ga je pregledao, napisao je: „Potvrđujem da je preminuli Ševalije D’Eon muškog pola, s muškim genitalijama koje nemaju nijednu manu.”

D’Eon / De Bomon proživeo je 48 godina u ženskoj garderobi, a 34 u muškoj. Termin eonizam označava transrodno ponašanje, a jedno od prvih udruženja transvestita u svetu nazvano je – Bomon.  D’Eon i De Bomon opet su spojeni.