Josephine-Baker-11


Čarlston, džez, banane, toples, Pokret otpora i Sanjao sam


Parižani su je zvali „crni biser varijetea” i „kreolska boginja”, na izložbi u Vašingtonu, njoj u čast, predstavljena je kao „ambasadorka američke muzike i džeza”, za Pikasa je bila „Nefertiti današnjice”, Hemingvej je smatrao „najsenzacionalnijom devojkom ikada”, Polu Kolinu bila je inspiracija za reklamne plakate, Anriju Matisu za seriju slika Džez, Klodelu za skulpture, a o njoj je pisao i fascinirani Skot Ficdžerald.

Rođena je kao Freda Džozefina Makdonald, u Sent Luisu, 3. juna 1906, u siromašnoj porodici − majka pralja i otac bubnjar, koji je rano napustio porodicu. Majka se preudala i rodila još troje dece. Očuh joj je našao posao sluškinje kad joj je bilo osam godina u nekom putujućem orkestru, a dodatno je čistila po belačkim kućama i čuvala decu, uz napomenu poslodavaca da ih „nipošto ne ljubi”. S 13 godina bila je konobarica i već udata za Vilija Velsa, zaposlenog u lokalnoj livnici. Posle osam meseci pobegla je od muža i pokušavala da se pridruži nekoj plesnoj ili pevačkoj trupi, ali su je odbijali kao „previše crnu i mršavu”. Prilika joj se pružila 1920, kad je zamenila jednu plesačicu. Od drugih se razlikovala ne samo po plesačkom umeću, već i po smislu za humor tokom plesa, pa je bila zapažena kao komičarka. U to vreme, s 15 godina, udaje se drugi put, za Vilijama Hauarda Bejkera (otud prezime). Brak se raspao posle dve godine. Putovala je s trupom, izvodeći plesačke i komične tačke, a onda se pridružila trupi s kojom je krenula na turneju u Francusku.

Josephine-Baker-4

Najbolja odluka koju je mogla da donese i time sasvim promeni život, bila je da ostane u Parizu posle turneje 1925. godine. Kućni ljubimci Bejkerove: leopard (Čikita), šimpanza (Etel), prase (Albert), zmija (Kiki), koza, papagaj, riba, tri mačke i sedam pasa Zablistala je u punom sjaju i bez ikakvog preterivanja bila najsjajnija zvezda. Plesala je u kabareu Negr i čuvenom Foli Beržeru, pevala, igrala u dva filma… Posetila je i Beograd 1929. godine, u vreme najveće popularnosti. Beogradska štampa pratila je u stopu, a nastupala je pred dupke punim salama. Nije preterano reći da je Džozefina izazivala pravu euforiju gde god bi se pojavila, mada su njeni nastupi bili zabranjeni u Beču, Pragu, Budimpešti i Minhenu. Za ono vreme nastupati u toplesu zaista je bilo provokativno, ali joj se umetnički domet ne može poreći. Postala je modna ikona, po njoj su nazivani butici, bistroi… Dobijala je poklone od obožavalaca, uključujući dijamante, automobile, kao i oko hiljadu i po bračnih ponuda! Udala se po treći put, za sicilijanskog grofa Đuzepea Pepita Abatina. Kupila je zamak Le Miland i dovela porodicu iz Sent Luisa.

U vreme najveće popularnosti vratila se u Ameriku, ali tamo je i dalje morala da koristi sporedan ulaz. Publika je nije lepo dočekala, bila je izložena podsmehu. Vratila se razočarana u Pariz, i Francusku nazvala svojom domovinom. Državljanstvo je dobila 1931. godine. Treći muž umire, upoznaje šećernog magnata Žana Liona, i udaje se po četvrti put. Bila je trudna, dete se rodilo prerano i Džozefina zbog komplikacija ostaje neplodna. Posle Drugog svetskog rata, s petim mužem, francuskim muzičarom Žoom Bujonom, usvojila je dvanaestoro dece, različitih nacionalnosti i boje kože, koje je nazvala Dugino pleme.

josephine-baker_6

Tokom Drugog svetskog rata aktivno je učestvovala u Pokretu otpora i radila kao špijun prenoseći šifrovane poruke u notama. Bila je aktivna i u antirasnom pokretu u Americi. Poslednji, šesti muž, bio je američki umetnik Robert Bredi Stajala je pored Martina Lutera Kinga 1963. dok je držao čuveni govor Sanjao sam. Karijeru je zvanično završila 1956, ali je i dalje povremeno nastupala. Imala je plan da od svog dvorca napravi turističku atrakciju i tako zarađuje za život. Međutim, našla se pred bankrotstvom, pa ju je Grejs Keli 1974. angažovala za nastup na Letnjem balu u Monaku, kako bi ljudi donirali novac. Iste godine pevala je u njujorškom Karnegi holu, gde se rasplakala na sceni − doživela je stojeće ovacije i pre nego što je koncert počeo. Tada je izjavila da svoj temperament može da zahvali precima: crnačkim robovima, Kreolima, Indijancima (Apači), Špancima, Indijcima…

Josephine-Baker-13

Pedesetogodišnjicu karijere proslavljala je aprila 1975. u teatru Bobino u Parizu. Grejs od Monaka, Sofija Loren i Mik Džeger došli su na nastup 68-godišnje Džozefine. Nekoliko dana kasnije, okružena novinama s fantastičnim kritikama svog nastupa, pala je u komu i umrla od moždanog udara. Francuska štampa pisala je da je „crni biser umro od radosti”, a desetine hiljada građana Pariza odalo joj je poštu. Počiva u Monaku, sahranjena je u prisustvu 2.000 ljudi, uz 21 plotun, uz sve vojne počasti. Kako i ne bi kad je po činu potporučnik, nosilac Medalje otpora (za aktivno učestvovanje u Francuskom pokretu otpora) i Legije časti koju joj je uručio Šarl de Gol 1961. godine.

HBO je 1991. snimio mini-seriju The Josephine Baker Story, koja je dobila dva Emija − za najbolju glumicu (Lin Vajtfild) i za scenografiju.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •