Džo


Džo je jedna od priča iz knjige Tu negde autora Mirka Turčinovića, koja će uskoro izaći u izdanju SlovoPresa


Mirko Turčinović

Jesam ja tebi pričô šta mi se desilo prekjuče? Nisam? E, brate mili, kakav sam dan imô… Film, jebote, drama… Slušaj šta je bilo.

Popodne, negde oko pet, u gradu ludnica, znaš kako je petkom, pa još najavili ovaj sneg. Ja se zabô u Sarajevsku, otegla se kolona, milimo, ono prva-druga, svi sviraju, kao nervozni nešto, da popizdiš. Razmišljam, samo da se izvučem odavde i odo‘ kući, nemam ja živaca više za taj haos.

Kad, kod američke ambasade maše neki tip da stanem. Šta mašeš, koji kurac, mislim se, vidiš da stojimo. Mahnem ja njemu da priđe. Ide on, ono, polako, boli ga uvo, pa otvorio vrata i pita jel‘ govorim engleski. Jes, ulazi, bre! Kolona se pomerila za pola metra, ovi iza već legli na sirene. Pa šta svirate, seljačine, ko da nikad niste zaustavili taksi na ulici? Stvarno smo neki zajeban narod.

Uđe on, pa kaže idemo u… Pa počne da muca: Dort, Dorm, Dorč… Ćutim ja i gledam kako se muči, ako, neka ga, nek vežba malo, mislim se. Dorč, Dorz… Nabada on. Je l’ na Dorćol, pitam. Jes, ekselent, kaže on sav srećan. Koja ulica, pitam. Vejt, kaže on, pa izvadi neki papirić iz džepa. Kna, Kni… Krene opet da se pati, težak srpski, a, rođače. Provalio sam ja odma’ da ‘oće u Knićaninovu, nego ćutim namerno i mislim se: Nećeš ti to da izgovoriš ni za dva dana. Knič, Knač… Je l’ u Knićaninovu, pitam, a on ko da ga je sunce ogrejalo – jes, ekselent! Kaže, idemo tamo da pokupimo neku ribu, pa da idemo u Ek, Ec… Opet krene da muca, ja sležem ramenima, jebiga, sad nemam pojma ni ja šta hoće. Kaže, neko mesto kod, pa opet krene Zrem, Zren… O, jebote, nikad kraja. Onda mi klikne: Ečka, bre, kod Zrenjanina! Jes, fajnali, ekselent, tenks gad, viče, a preznojio se sav.

Nudi mi pedeset dolara. Kako da ne! Sedamdeset, kažem. Šezdeset, kaže. Sedamdeset, ne popuštam ja, ionako mi se ne ide. Jebiga, već pet sati, pao mrak, sneg samo što nije, ja umoran, ko da vozi sto dvajes‘ kilometara tamo i nazad. Opet, frka mi za lovu. OK, kaže on, sedamdeset. OK, kažem ja. On pruža ruku, reko‘ super, platiće unapred. Kaže, ajm Piter. Ma, zabole me, bre, kako se zoveš, vadi pare. Jok, ništa on, a meni blam da tražim, neće valjda da me zajebe, mislim se.

Ništa, krenemo mi, jedva nekako uz Balkansku, pa kroz Tunel, tamo sve zakrčeno, pa niz Francusku, pa u Dušanovu. Javi on toj ribi da siđe, stižemo, kaže. Smotam u Knićaninovu, stanemo kod broja sedam i čekamo. Mir, tišina, ko da nisi u centru. Tu već počeo i sneg da pada.

On onda izvadi pljuge i zapali jednu. Bez pitanja. Brate, ti znaš da kod mene u kolima nema pušenja, na tri mesta sam zalepio ovoliki znak da je zabranjeno. Ne jebe Amer to ni dva posto, zapali čovek i još nudi i mene. Američke, kaže. Popizdeo sam, al’ šta ću, prećutim, sedamdeset dolara, jebi ga… Zapalim i ja, od nervoze. Kent neki, nije loš. Onda, izvadi iz ranca pljosku. Burbon, kaže, i nudi me. Beži, jebô te burbon, sad ću da te izbacim, mislim se, ne znaš koliko mrzim da vozim pijance. Nagne on onu pljosku, boli ga kurac. Pizdim ja, kajem se što sam prihvatio vožnju, razmišljam kako da ga odjebem, rano krenô da me nervira.

Kad ide neka mala. Onako, zgodna, plava. Vuče koferčinu za sobom, ćaaaooo, dere se po ulici i maše. Izađem, otvorim gepek, a ona se, kao, nešto izvinjava što kasni, melje li melje, a stojimo napolju, ja samo u košulji, zaledio se. U redu je, kažem, ulazi, pa da krećemo, nemoj još i ti da me nerviraš, mislim se.

Sedne ona do njega, pa ga poljubi, sva srećna, imala težak dan na poslu, baš joj treba odmor, jedva čeka da stignu, te hvala ti, te divan si, te volim te, bla, bla… I sve tako brblja bezveze, a ovaj samo klima glavom i smeška se, šta ga briga, zna da će da kara noćas.

I tako, krenusmo. Pijani Amer, mala dosadna plavuša i nadrkani taksista. Ekipa do jaja. Incident u najavi.

Preko Pančevca bilo još malo gužve, u Krnjači se saobraćaj proredio skroz, a od Padinjaka nigde žive duše. Odatle nema više ni rasvete. Mračno ko u dupetu, vetar vitla po onoj ravnici, sneg leti i odozgo i odozdo, milina jedna.

Pita ova mala jel’ sme da se puši. Ma, puši slobodno, kažem, šta ću. Zapali ona, zapali odma’ i ovaj. Otvorim malo prozor, ono, sneg me ošine po licu. Zatvorim prozor. Izvadi on onu pljosku, pa joj pruži. Ona se oduševi, nagne malo, pa kaže, jao, mi, ono, ko u kafani, jel’ Vam ne smeta? Ma, jok, sestro, ništa mi ne smeta, ko me jebe.

Vozim tako, gledam kako promiču šumarci, vidim, svetle neke kuće u daljini i razmišljam, jebote, što bi bilo dobro da sam sad u nekoj od tih kućica, ono, pucketa vatrica, ja ljuštim slaninu i čvarke i cirkam neku dunju ili krušku… Banat, burazeru, znaju lale to da naprave. Al’ kurac, u kolima sam, s dve dileje.

Vozim i ćutim, smrkô se ko da će kiša iz mene i slušam kako Amer pozadi kenja. Dobio napad neke romantike, pa, kao sami njih dvoje dva dana i dve noći, divan hotel, divna soba, sve divno, pa udario opis tog nekog ribnjaka u jebenoj Ečkoj, pa neka staza pored jezera, pa šetnja po snegu kroz šumu, pa priroda, pa tišina, pa kurac, palac… I sve je to lepo bilo dok mala nije pitala – a kako ti to sve znaš, a nikad nisi bio? Upsss! Ućuta se brat Pit, pa onda poče nešto tuc, muc, ali mala već krenula u napad, ne dâ mu da organizuje odbranu. Jebote, jesi ti primetio što te male žene umeju da budu eksplozivne? Izrešeta ga, brate, odjednom, što na srpskom što na engleskom. Ovaj mučenik samo otvara usta, al’ ne stiže da ispusti glas. Eto, jebô te burbon, mislim se. S kim si bio, pita ova. Nisam bio. S kim si bio? Nisam… Sigurno si bio s nekom ženom! Tek se tu Pit pobunio i kao prešao u kontraofanzivu. A meni zvoni u glavi od njihovih glasova, naročito od njenog. Haos, brate mili.

Srećom, naletesmo na pumpu. Reko’, staću ovde da sipam gorivo, jel’ vam treba nešto? Ma, jok, ko da ništa nisam ni rekô. Svađaju se, a on besan, urla na nju, kao uvredila ga mnogo. Uletim na pumpu ko furija, pa proklizam, zamalo da završimo u njivi. Vratim se u rikverc, izletim iz kola i zalupim vrata. Onaj momak na pumpi me gleda, da l’ sam normalan. Kažem mu da sipa petnes’ litara dizela. Pitam kol’ko ima do Ečke, kaže još trijes’ kilometara. Odem na kasu da platim, kupim i cigarete, pa stanem sa strane da zapalim jednu, dok se ovo dvoje ne smire ili ne poubijaju. Stojim i pušim, onako u košulji, a ’ladno u pizdu materinu, al‘ trpim, samo svađu da ne slušam.

Kad sam se vratio, u kolima primirje. Sede na pristojnoj udaljenosti, gledaju svako na svoju stranu i ćute. Ajd, fala bogu. Ljudi su, bre, budale. Bog ti dâ pare, dâ ti malo vremena i ti umesto da uživaš, uzmeš i usereš sve. Al‘ nije moj problem, razmišljam, još pola sata, uzmem lovu i zdravo, ne poznajemo se više.

I vozimo se tako u miru i tišini desetak minuta, razmišljam kako se mojim mukama bliži kraj, kad ovaj magarac traži da stanem negde usput da kupi cigare, zaboravio da ponese, a nestalo mu. Osetio sam kako me nešto davi, hteo sam da lupam glavom o volan, al‘ reko‘ sebi ostani miran, još dvajes‘ minuta, nemoj sad da ga ubiješ. Nema zaustavljanja, kažem. Malopre smo bili na pumpi, lepo sam pitô jel‘ vam nešto treba, jok, vi se svađate, oči povadili dabogda. I gde da stanem, koji kurac, nigde ništa nema, samo njive okolo. Kad, da vidiš, uskopizdi se Amer, kaže, ja sam jako neljubazan. Ja neljubazan?! Pa majke ti ga nabijem, pušite, ne gasite, usmrdeli ste mi auto, opijate se, vatate mi se tu iza leđa, pa se onda pičkarate i ja to sve moram da slušam i gledam, reč vam nisam rekô, a jebete me skoro četres‘ kilometara… Pa, šta ’oćete još od mene?!

Kaže, sam sam rekô da mi ne smeta što puše i što piju. Pa, jesam, zato što sam hteo da budem ljubazan, da tebi bude prijatno, al‘ ti to ne znaš da ceniš, govedo ono kaubojsko. Misli frajer, ima lovu pa može da se kurči u siromašnoj zemlji, da odvaja najbolje ribe, izlazi na najskuplja mesta, jede najbolju hranu i usput se izdrkava na konobarima i taksistima. Da može da radi sve ono što ne može tamo odakle je došô, jer je tamo niko, a utripovô je da je ovde neko. E, pa nisi, mamu ti jebem, za mene si niko, serem ti se u pare, bre. Ja mogu da budem ljubazan, al‘ nisam sni, snih, snis… kako se ono kaže… snishodljiv, jeste.

I znaš šta mi još rekô? Kao, ovakvim svojim… Stavom valjda… Dovodim u pitanje naš dogovor. Jaooo, kad sam to čuo… Okrenem se i kažem, slušaj… Nemoj ni da pomisliš da mi ne platiš. Ima da završiš u nekoj njivi ko strašilo za vrane. Kaže, ti to meni pretiš? Aha, reko’, i ne zajebavam se uopšte. A mala samo uzdiše i cmizdri.

Sreća, ućutô se, inače… Najebô bi on, al’ bi ja najebô još više. Imam uskoro suđenje za ono, kad sam onog nokautirô na aerodromu. Ne znaš? Kako ne znaš, bre, bila mi i slika u novinama. Ma, neki tip, isto stranac, zapeo da stavi kofer na sedište. Ja mu lepo kažem, gospodine, kofer je za gepek, nije za sedište. Jok, na sedište. E, ne može, nego u gepek. I on se iznervira, zamahne i udari ivicom onog kofera u vrata i ulubi ih. Namerno. Meni pukne film, pa majku ti tvoju, jel‘ ti to ćale kupio pa da lomiš! I ja, pljas preko nosa, on na jednu stranu, kofer na drugu, istrči obezbeđenje, stvoriše se panduri… Ovaj tri sata nije znao u kojoj je zemlji, a ja završio u muriji. Ma, cirkus.

I onda, jebiga, rešim da budem miran, otkud znam ko je i šta radi ova budala, izašô iz američke ambasade, a ovi Ameri inače zbog svake šuše koja ima njihov pasoš dižu frku.

I tako, vozimo se i ćutimo, ja se, kao, malo smirio, ova iza mene i dalje ronza, on se snuždio. Jebeš mi sve, došlo mi nešto krivo, zamalo da počnem ja njima da se izvinjavam, iako nisam ništa kriv. Evo, reci, jel’ nisam u pravu.

Uđemo onda u neko selo. Pustoš, nigde nikog. Kad, pored puta neka trafika, prodavnica, šta li je. Stanem, ono otvoreno, vidim, neki ljudi unutra. Kažem, ajde, idi kupi cigarete. On me gleda ko tele. Šta je, da nećeš ja da ti idem po pljuge, mislim se. Ode on. Kaže ova, hvala što ste stali i šmrca sve vreme. On je mnogo dobar čovek, ali je napet, kao frka mu na poslu, stres i te stvari. Ma, zabole me baš. Kažem, i ja sam napet, nije ni ovaj posao lak i izvinim se, ne znam ni ja zašto, bilo mi je žao nešto. Kaže, Vi ste dobar čovek. Aj, ne mlati, mislim se, odjednom imam neki loš predosećaj, gledam u onu jadnu prodavnicu, zamazan izlog, reklama za koka-kolu trepće i ljulja se na vetru, samo što ne otpadne, okolo razbacane neke gajbe, prevrnuta kanta… Ona Ćirina bakalnica kod nas u kraju je za ono robna kuća Herta u Minhenu, pa, majke mi.

Kad, odjednom, vidim neko komešanje unutra. Tačno sam znao da će da ispadne neko sranje. Izađe Piter, a za njim još četvorica-petorica. Poče neko guranje i Amer pade na leđa, a ovi ga okružiše. Uh, jebote. Ova mala vrisne. Ćuti, bre, kažem i dohvatim utoku ispod sedišta. Imam jebeni tetejac, kum mi dao, kao nek imam ako me neko napadne, doneo s ratišta. Sto puta sam hteo da ga bacim, al’ mi bilo žao, jebo me pištolj. Proverim je l’ zakočen i zadenem ga iza leđa za kaiš. Kažem ovoj da ćuti i izađem napolje.

Pit na zemlji, ovi stoje oko njega i zinuli u mene. U čemu je problem, momci, pitam, a tresem se, ne znam da l’ od hladnoće, da l‘ od frke. Gledam ih, klasični seoski đilkoši, džukele, onaj fazon, dosadno nam, pa ajd da prebijemo nekog, pa da imamo o čemu da pričamo narednih pet dana, pošto se u našoj vukojebini ništa ne dešava. Još ako je taj stranac, a tek ako je Amer, milina božja.

A koji si ti, pita neki mali žuća. Mislim se, ovaj je vođa ovog čopora, pošto se vođa uvek prvi javi, je l’ tako. Ovaj čovek je službenik američke ambasade, a ja sam zadužen za njegovu bezbednost, serem ja. Kad si zadužen, što si ga pustio da sam oda po šoru, pita žućko, logično, jebiga. Slušaj, momak, ne znaš s kim imaš posla, kažem, pustite čoveka, pa da se razilazimo, inače, može da bude mnogo gadno. Vidim, žuća se malo zamislio, uključio mozak, al‘ jebeš ga, izađe ona guska iz kola i poče da histeriše. Svi zinuše u nju, ko da žensko nisu videli. Pustićemo ga, al‘ prvo malo da ga istamburamo, kaže žuti, onda ćemo da jebemo ovu žensku, a tebe ćemo da bacimo u bunar što sarađivaš s okupatorom.

I ja onda, jebiga, šta ću, izvučem utoku, otkočim, repetiram i uperim u njega. Priđem, pa mu naslonim cevku na čelo. Odjednom mi vruće, dlanovi mi mokri, ne vidim ništa, magla neka mi na očima. Koga ćeš ti da baciš u bunar, a, mamu ti jebem. Skloni pucu, kaže malo govno, a glas mu drhti ko mačetu. Pičko jedna, znaš da sad mogu da te roknem ko kera i da nikom ne odgovaram, kažem. Skloni pucu, molim te, kaže smrad, a samo što ne zaplače. Onda jedan kaže, nemoj, gospodine, šalili smo se.

To me malo, kao, osvesti. Sklonim mu utoku s čela, al‘ je ne spuštam. Vidim, stoje svi, ukočili se od straha. Piter sedi u blatu. Dođi ovamo, kažem mu. Ovaj jedan mu pomogne da ustane. Gospodin ambasador se okliznuo i pao, kaže taj, niko ga nije gurnuo, evo, neka kaže sam. Je l‘ te pitô neko nešto? Nije, kaže. Onda začepi. Gledam Pitera, ide onako pijan i blatnjav i u celoj toj frci razmišljam kako će da mi usere sedište. Jebiga, sad mi to smešno, al‘ tada… Ulazite u kola, kažem njemu i maloj, ajde. A vi, klošari, ’oćete sad da zovem interventnu brigadu, da vas potrpaju u maricu i da niko ne sme ni da pita za vas, a? Nemoj, bratac, šalili smo se. Jesam vam lepo rekô da se ne zajebavate, mamu vam jebem paorsku, kurčim se ja i mašem onom utokom.

Setim se da smo nasred puta, jebote, može neko da me vidi, nemam dozvolu za pištolj, još ću da završim u buvari zbog budala. Spustim pištolj. Ko radi u ovoj rupi, pitam, javi se jedan klipan. Uđi unutra i donesi mi dve kutije kenta. I ponesi račun, kažem. Neka, kaže, evo, ja častim. Ma nemoj, kažem, pa da pričaš kako sam te opljačkao, donesi račun. Nemam kasu, kaže klipeta. Pa, kako radiš bez kase, potkradaš državu, a, lopužo. Sutra ću da ti dovedem inspekciju. On nešto tuc, muc. Idi i donesi to što sam ti reko, kažem, i nemoj da ti padne neka glupost na pamet, inače ću da vas pomlatim ko jazavce. Ajd.

Ovi stoje i ćute, mali žućko obesio nos. Kako se zoveš ti, pitam. Steva. Prezime, Stevice, prezime. Pandurov, kaže. Klimnem glavom, zapamtiću, kažem. Vidim, usrô se. Dođe onaj sa cigaretama, dam mu pare i polako odem do kola, sve gledam u njih. Bacim Pitu cigarete u krilo, sednem za volan, pa polako na drum.

Tek tad sam osetio da mi se tresu i noge i ruke, ma sav se tresem ko terijer, srce lupa ko blesavo, i hladno i vruće mi, ne znam ni ja koji mi kurac. Jebote, mnogo gadan osećaj. Ja sam u životu napravio milion pizdarija, i tukô se i krao i razbijô… Al’ nikad nisam uperio pištolj u čoveka, ma, ni iz zajebancije. Šta da je slučajno opalio? Ne smem ni da mislim. Ako nisi stvarno rešio nekog da izrokaš, ne treba ni da ga potežeš. Ma, najbolje da ga nemaš uopšte.

I vozim, ’oću da što pre zbrišemo odatle, a milimo četres‘ na sat, nemam snage da stisnem gas, obamro skroz. Košulja mokra, zalepila se za mene. Onda mala kaže mora da piški. Staćemo negde, kažem i mislim, samo da se dokopam skretanja za Ečku, sad će valjda ta raskrsnica. Ne razumete, kaže ona, moram da piškim SAD. O, jebote više…

Stanem nasred puta, bolje nego da mi se ušora na sedište, Pit mi već unô pet kila blata. Izađe ona, izađe i ovaj za njom, izađem i ja da dofatim jaknu iz gepeka, zaledio se, onako mokar. Zagazi ona u sneg pored puta i propadne u blato, tako, do kolena. Izvučemo je nas dvojica i ona čučne pored kola. Pit me ponudi onim kentom. Mala žubori na dva metra od nas, mi stojimo i pušimo.

Pit obesio glavu, spasô si mi život, kaže. Malo bi te nalupali, od toga se ne umire, reko‘. Potegao si pištolj zbog mene, to neću nikad da ti zaboravim. Zaboravi, kažem, ionako ne‘š više ni sliku da mi vidiš. Kaže, pa, kako da se vratimo, mislio je da dođem po njih u nedelju uveče. Pa, snađi se, kažem.

Dođe mala, završila s piškenjem, pa ga grli. Kako sam se uplašila, kaže. Zagrli i on nju. Ajde, makar se izmiriše njih dvoje. Stojimo tako neko vreme na putu, a vetar, sneg, mrak, izgledamo kao da smo preživeli atomski udar, ono, kao, bila neka apokalipsa i samo nas troje preživelo na celom svetu i sad stojimo tako bezveze i razmišljamo šta ćemo sad, koji kurac.

Vidim neki kanal, pun vode, s druge strane puta. Onako, dubok izgleda. Uzmem onu utoku i zavrljačim je u vodu. Ajmo, kažem, ’ladno, jebote.

Posle pet minuta, skretanje, tabla, piše Ečka. Fala kurcu. Još malo, i dođosmo pred hotel. Veliki parking, lep, osvetljen, neobično mi posle onog mraka, ne mogu da se priviknem. Izađemo iz kola, povadim prtljag. Tek onda vidim, na svetlu, ona mala lepa, bre, ko lutka. Nije ni ovaj mutav, mislim se. A i on faca, što jes, jes.

Pit mi pruži stotku, u redu je, kaže. Gledam ih onako blatnjave, pa kažem, kad vas vide na recepciji ima da vas izbace napolje. Izgledate, bre, ko da vas je hajka isterala iz kukuruza. Mala se smeje, kao dobar fazon. Pita hoću da dođem po njih. Kažem hoću, al‘ da se ne svađaju. Kaže ona, kao, da sam super lik, a ovaj kaže – mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva, ono iz Kazablanke, znaš. Reko‘, to da zaboraviš. Kaže, ličiš malo na starog Hemfrija. Reko‘, sad mi žao što sam bacio onaj pištolj. On se kliberi, šta se smeješ, pizda ti materina, život si mi skratio.

I ostavim ih tu. Prođem posle deset minuta kroz ono selo, vidim, ona prčvara zatvorena, mrak, razišli se oni hajduci. Tu odahnem. I lagano kući.

Evo, još malo pa ću da krenem tamo, po njih. Šta ću, brate, nije loša kinta. A iskreno, zagotivio sam ih nešto, pizda im materina blesava.

 

Podeli s drugima
  • 30
  •  
  •  
  • 1
  •  
    31
    Shares