Divljanje i divljenje

Jedan od mogućih nekrologa za večitog beogradskog dečaka i muzičara sa velikim “M” – Vladu Divljana

Marko Nikolić

Vlada Divljan je preminuo juče. Od tada sam pročitao već dva njegova “poslednja” intervjua i još nekoliko desetina članaka, sve zahvaljujući društvenim mrežama, kako to na njima obično biva kad ode neko Značajan. Međ’ njegovom brojnom publikom – tajac, žal i očajanje. Mnogi su bili iznenađeni. Iako su tabloidi pre nešto više od mesec dana pisali da je u životnoj opasnosti, smrt uvek iznenadi. Oni koji su ga poznavali znali su da ima velike zdravstvene probleme. “Na samrti je…”, bila je usputna dijagnoza koja je više vukla na presudu. Presudu koja nas sve čeka.

Preksinoć sam, baš na njegovu preporuku, najzad pogledao danskog oskarovca Babetina gozba. Nebrojeno puta je o tom filmu govorio kako najlepše opisuje njegov, veoma afirmativan odnos prema hrani i piću. Film je fenomenalan. Umetnik je prepoznao vrednost. A onda se, samo dan kasnije, zauvek preselio na neko bolje mesto.

Lično se nismo poznavali. Sticajem okolnosti, bio je svedok jedinog brijanja koje sam do sada u životu platio. Naleteo je u frizeraju na poznanika, pa su bistrili politiku i podržavanje LDP, dok je radnica britvom vešto uklanjala brojne dlake s mog lica. “Je l’ ti ovo prvi put da te neko brije?”, nežno me upitala, nadovezujući se na moj izraz nesumnjive blaženosti umesto očiglednog potvrdnog odgovora. Nasmejao sam se. “Trebalo je da opljačkaš banku pre nego što si došao ovde”, zaključila je, izvlačeći potencijalnu materijalnu korist iz drastične promene mog ličnog opisa kojoj je kumovala. A istina je da sam morao da se “uljudim” kako bih ponovo počeo da ličim na onog čoveka sa slike u svom pasošu. Vlada sigurno nikada nije imao taj problem.

Nekoliko godina kasnije, radili smo intervju, mejlom. Iako mi je taj vid komunikacije manje drag od suočavanja vis-a-vis jer lako sklizne u frazeologiju i suvoparnost, Divljan se pokazao kao izrazito dobar sagovornik, neko ko ima šta da kaže i nije mu potrebno vaditi reči kleštima, kako je to već uobičajena tužna praksa u susretu s njegovim mlađim kolegama. Stara škola i klasa. Gospodin, jedan od onih retkih koji su se takvi rodili – kao plemići.

Idole nikada nisam podnosio. Reći ću i zašto. Tamo negde sredinom devedesetih kad smo po principu “Kud svi Turci tu i mali Mujo” čoporativno išli u “provod” po diskotekama koje su na pozivnicama štampale onaj čuveni kulturrasizam po kome na ta mesta nije bilo dozvoljeno ući u patikama, gro plejlista priučenih didžejeva se svodilo na domaći dens i njegova koketiranja s folkom. Onda bi se baja s one strane pulta dosetio da pusti Maljčike, samo za, kao fol, neke od nas koji nismo bili zadovoljni njegovim muzičkim izborom, a eto on zna šta je “alternativa”. Kao da nas je ta beskrajna pesma mogla zadovoljiti? Mada je bilo i onih koji su se svojski ložili u nametnutoj ulozi… Sve za “provod”.

Za razliku od generacija odraslih tokom osamdesetih kojima je novi talas bio nešto “njihovo”, a glavni protagonisti “naši”, face koje su stasavale uporedo s njima, za nas, rođene tokom osamdesetih, to je bilo stečeno nasleđe, TV lica koja su nas čekala na osnovu minulih zasluga. Čitavu tu generacijsku zbrku sažeo je neko ko je više “naš” nego “njihov”, a za to se sam izborio – Rambo Amadeus – kada je jednom prilikom izjavio “da njegova muzika teško da može da dopre do devojaka koje su prvi ciklus dobile za vreme rušenja Vukovara.” Velika istina. Nije baš da sam dobio menstruaciju, ali sam se negde u to vreme postepeno navikavao na krv. A Maljčiki mi nisu govorili apsolutno ništa o mom životu. Bio je to neki udaljeni fleš na sećanje kog se uopšte ne sećam.

Sa ove vremenske distance gledano, najveći značaj Idola je u tome što je to prvi ovdašnji bend u kome su aktivno sudelovali nemuzičari. Bez Šapera i Krstića ne bi bilo, recimo, Caneta. (Za sve nas đuture bi bilo mnogo manje štete da se pomenuti dvojac držao samo muzike). Divljan je tu bio, ako ne jedini, onda sigurno najveći muzičar. Naširoko prepričavanu i s kolena na koleno prenošenu subverzivnost Idola u “ono srećno vreme” pomalo je deplasirano objašnjavati nama iz ovih “nesrećnih”, posebno kada se imaju u vidu mnogo radikalnije priče u rasponu od Satana Panonskog preko Šahta i Direktora pa sve do Prti Bee Gee, koje su nam iskustveno mnogo bliže. No, dok je Divljan držao kormilo, stvari su očigledno funkcionisale i u tom, subverzivnom, i u umetničkom smislu. Kada su nemuzičari preuzeli preimućstvo, počelo se s jedenjem Čokolade (malo je nebuloznijih i iritantnijih pesama od te katastrofe, i subjektivno i objektivno gledano), pre nego što je stvar i definitivno pukla.

Čini se da je taj rastur, i muzički i personalni, negde uzdrmao Divljana, stavljajući pod upitnik onog šašavog i nasmejanog homo ludensa u njemu, koji je budio i krepio uspavane homo ludense u svima nama, toj pokretačkoj sili koja nas jedino može spasiti od nas samih. Slava o kojoj mnogi ni ne pomišljaju da sanjaju, za njega je tada bila samo prizor u retrovizoru, situacija u koju se ne vredi vraćati. Naravno, u poređenju sa muzičkom ponudom ostalih Idola nakon raspada grupe, resto njegove diskografije je superioran. Ali, oni ionako nisu merilo ni za šta, osim ako ste uticajan tviteraš.

Muzičare treba porediti s muzičarima. Neka u kalkulaciju uđu npr. subjekti jedne druge regionalne idolatrije – EKV, još jedan u nizu bendova prema kom gajim postojanu (generacijsku) distancu. Gledano svakodnevnim očima, permanentno izgaranje Milana i ekipe, taj svakodnevni dril u težnji ka savršenstvu koje ne može da bude subjektivno dosegnuto i žrtvovanje života na pijedestal umetnosti procenjivano današnjim merilima izaziva jednake doze podsmeha (u smislu da danas ne znate nikoga ko je toliko predan za nešto što je tako apstraktno u svojoj nematerijalnoj suštini) i divljenja. Ali, iz kog god od tabora da dolazite, nećete poreći da je EKV bio ozbiljan u onome što je radio. No, krajnji domašaj Ekaterinine spartanske discipline nije prelazio preko samoubilačke ideje kulture kao obaveze, jer među svojim članstvom ona ipak nije imala ludense: Divljan, sigurno talentovaniji od svih njih, to jeste bio, pronoseći pozitivni zrak kulture kao radosti, ali nije išao do kraja, nije bio stopostotno u tome za šta je očigledno bio rođen – da se ozbiljno pozabavi svojim demonom grohota i istera ga na čistac, pretvarajući potencijal u imperativ. Umesto konstantne svetlosti, kao da se zadovoljavao povremenim bleskovima, otprilike kao neki nemuzičar, što nikada nije bio.

Preslušajte tu razigranost kreativnog ludila u Patuljcima, radost izvođenja u Lutki koja kaže ne, rasno majstorstvo u Sve što hoću da znam, pa šmekersku razularenost i dalje nestvarnog Nindža mixa (hvala na podsećanju, dragi Zoki), i za tren ih zamislite kao klice potencijalno gigantskog stabla koje nije rodilo jer je zemlja prestala da bude plodna, a taj nesuđeni hlad bi nam kolektivno danas i te kako dobro došao. Samo je Divljanu moglo da padne na pamet da upozna Gurua Gagija sa Šabanom Bajramovićem i ovekoveči taj susret u pesmi. Ta baklja slobode i iskakanje iz šablona bili bi i preko potreban melem posrnuloj domaćoj sceni na čijim ostacima caruje štreberluk Eve Braun, S. A. R. S. foliranje i Dubioza podilaženje.

Razapet između legende i stvarnosti, kao široka duša, Divljan se svakim svojim tonom borio protiv učmalosti i pri svakoj promeni adrese, u Sidnej, pa u Beč, nosio deo “ovog ovde” sa sobom. I kao da se u tom seljakanju umorio, kao da više nije video ljude za koje vredi održavati vatru koja je u njemu palacala. U sudbinskom izboru da promeni sve ili da ne dira ništa, egzistencijalno je promenio sve, i usput zapustio muziku, koja mu je životno ipak bila najbitnija. Poslednje poglavlje u vidu Ljetnog kina simbolički predstavlja tu ugašenost, vraćanje na staro i prežvakano. U neku ruku i nalaženje mira. Ali, čini se i da rekreativni ljotićevac Pajkić ima pravo kada tvrdi da su geniji “ili konzervativni ili bolesni.” To je, recimo, održalo Koju. A i Caneta.

A održavaju se i već pomenute linije razgraničenja, veštački, na silu. Divljanova smrt je ko zna koji povod da se na sva zvona progovori o upitnim vrednostima mlađih naraštaja, kao da vreme može da stoji i da samo neki među nama imaju pravo na večitu mladost. Još od titoizma (čije se građanstvo nekritički slavi, iako je ova ideologija počivala na likvidaciji tog istog građanstva) mučimo muku sa prirodnim procesom smene generacija, a posle se čudimo što vreme nemilosrdno gazi naivne, doživotne koncepte. Respekt je nešto sasvim drugo: indikativno je da nekoliko godina stari demo hit Jahte i kokajin novobeogradske hip hop grupe FTP! (Fuck the pigz!) (inače sastavljen od članova koji za sebe tvrde da nisu reperi) sadrži i kultnu liniju “Vozim kola, jahtu, divljam, Vlada Divljan moj je nigga!”