death

Samosponzorisani švedski tim eksperimentiše i za sebe i za publiku

Mileta Okiljević

U biciklizmu, pobeda autsajdera iz bega ne donosi mnogo u generalnom plasmanu, ali čini da se o svemu priča skraćenog daha. Švedski samosponzorisani tim Death and Vanilla – ima energiju begunaca, dok ih sa entuzijazmom prate oni koji su ekvivalent ljudi koji gledaju kompletne trke i sve reprize, a ne samo zadnjih 20-ak ili još manje kilometara.

D&V su osvežili timsku taktiku krajem 2013. i početkom 2014. godine „novim“ izdanjima. Hronologija nije uvek najbitnija stvar, i prvo pozitivno brojanje je ovogodišnje reizdanje (uz bonuse) EP debija iz 2010. godine za Hands In The Dark (Francuska). Odmah sam se setio zašto sam ih u čitavoj gunguli zavoleo od nultog kilometra. Atmosfera krupnozrnih i/ili crno-belih francuskih i/li inih noir filmova uz popi-tripi psihodeliju šezdesetih i sedamdesetih su kao nadev /glazura za patišpanj subliminalne kraut motorike. Nije čudo da ih fanovi puštaju da sede ispod trona na kome su Broadcast ili Sterolab.

Drugo pozitivno brojanje je prošlogodišnje (2013) izdanje za američku etiketu Moon Glyph i svedoci o D&V živoj muzičkoj pratnji uz projekciju (nemog) filmskog klasika Carla Theodora Dreyera „Vampyr“ iz 2012. godine na Fantastisk Filmfestivalu . Ovakva pratnja je privlačna zadnjih godina za mnoge umetnike (Cult With No Name, Pet Shop Boys, Steve Severin, Mum, Sunn O ))) ) i najvažnije je da ono što čujemo ima zajednički duh sa pokretnim slikama. Plus –> ako ima i sopstvenu snagu.

Preko polupripremljene psihopopedelije D&V su eksperimentisali i za sebe i za publiku. Razmaz je nalik svojevrsnom blagom Roršahu – ono što (barem) ja čujem, ide od majke živih pratnji i priključen(i)ja (The Cure/Carnage Visors), Constellation eklekticizma i do zamišljanja kako su Bohren & Der Club Of Gore zvučali na sessionima u prvim trenucima kačenja za noir jazz.

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •