kyari

Zemlja izlazećeg sunca ima novi pop adut u rukavu – dvadesetjednogodišnja Kyari Pamyu Pamyu objavila je u prethodne četiri godine već četiri albuma i ima ozbiljne ambicije da iz rodne zemlje pokori globalno tržište

Marko Nikolić

U svetu pop kulture Daleki istok odavno više nije egzotika, a to posebno važi za fenomene koji dolaze iz dve prosperitetne tržišne ekonomije regiona – Južne Koreje i Japana. Više od deceniju unazad iz Južne Koreje nam stiže gomila odličnih, vrlo dobrih i loših filmova, čitav svet se našao na kolenima nakon dominacije Psyjeve Gangnam Style (pesma je inače satiričan uvid u život tamošnje više klase koja školuje decu u Gangnamu („Južno od reke Han“), prestižnom predgrađu Seula, glavnom gradu ove zemlje), a ozbiljni autori pišu geopolitičke studije o usponu „Korea coola“. Ovakav razvoj događaja bio je okidač za zbijanje redova u Japanu, čija je Vlada pod vođstvom premijera Šinza Abea rešila da se ozbiljnije pozabavi tzv. mekom moći time što je iz budžeta odvojila značajna sredstva za popkulturne proizvode iz Zemlje izlazećeg sunca. Dvadesetjednogodišnja pevačica Kyari Pamyu Pamyu pre nekoliko godina je ušla u muzičku arenu s istim naumom, te ne bi trebalo da čudi ako dođe do sinergije interesa.

Iako rođena kao Kimiko Takemura 1993. u Nišitokiju (Zapadni Tokio) kao jedino dete u porodici, Kyari (Japanci tako izgovaraju „Keri“, pošto je drugaricama, zbog prihvatanja zapadne kulture, izgledala kao strana devojka) svoje početke kao modni bloger i muzičku karijeru u globalu vezuje za Harađuku, centar tokijske ulične mode tj. žilu kucavicu ovog kvarta – ulicu Takešita, neku vrstu tokijskog Kneza načičkanu malim nezavisnim buticima, u kojima se često vrše tržišna testiranja određene mode, kafićima i restoranima.

Kyari je odrasla u atmosferi discipline i za Japance poslovične strogoće – kao devojčica imala je striktne termine izlaska napolje i povratka kući, a pristup mobilnom telefonu joj je bio ograničen. Njena majka nije blagonaklono gledala na ćerkinu sklonost modi, te je Kyari često izlazila iz kuće odevena na jedan način, da bi se odmah zatim presvukla „za ulicu“. Posle blogerskih početaka, Kyari se zaposlila u lokalnim modnim časopisima, da bi se potom za jednu firmu pozabavila izradom lažnih trepavica. Uporedo s tim, raslo je njeno zanimanje za muziku.

Već prvi singl PonPonPon, objavljen u leto 2011, je brzo postao globalni viralni hit na jutjubu (do sada ga je pogledalo više od 70 miliona ljudi) i odredio Kyarin maštoviti vizuelni identitet koji se bazira na omažu decori, tokijskoj uličnoj modi na razmeđu dva milenijuma koja se bazira na odeći crne i varijacijama roze boje, te težnji ka kawaii-ju, „ljupkosti“ u kontekstu japanske kulture, kojim se objašnjava zbog čega npr. u ovoj zemlji lutke Barbi, sa likom odrasle žene nisu primljene tako dobro kao u ostatku sveta, dok npr. Pikaču, jedan od Pokemona, i Hello Kitty jesu pa njihovi likovi, između ostalog, krase letelice nacionalnog avioprevoznika.

Producent prvog singla bio je Jasutaka Nakata iz dueta capsule, koji je brzo na sebe preuzeo produkcijske dužnosti u Kyarinoj muzičkoj karijeri. Iako je kao svoje uzore navela Kristinu Agileru, Gven Stefani i Kejti Peri, lokalna i globalna muzička štampa brzo je prozvala „japanskom Lejdi Gagom“, zbog upotrebe mode u svrhu privlačenja pažnje. No, za razliku od nedovoljno prepoznatljivog muzičkog identiteta američke koleginice, čini se da je što se tiče same muzike Kyarin J-Pop ne samo egzotičniji već i kvalitetniji, a nemale zasluge za to idu na račun producentskog dvojca koji je obavio sjajan posao.

Zaključno sa ovogodišnjim, vrlo dobrim PikaPikaFantajin, Kyari je u prethodne četiri godine objavila već četiri albuma, ostvarila pregršt marketinških partnerstava sa lokalnim proizvođačima odeće i osim nekoliko japanskih krene i na dve svetske turneje. Za sada poslednja, upriličena u prvoj polovini ove godine u sklopu promocije prošlogodišnjeg albuma Nanda Collection, sastojala se i od nastupa u Los Anđelesu, Njujorku, Kelnu, Parizu, Londonu, Sidneju, Singapuru, Bangkoku…

Iako čitava Kyarina pojava nesumnjivo predstavlja atak na većinu čula, njena pop muzika nesumnjivo je avanturističkije nastrojena od trenutne zapadne ponude dok je sama tehnička egzekucija besprekorna, na šta su nas Japanci već navikli bilo da je reč o retro-popu grupe Pizzicato Five, reggae-dubu sastava Dry & Heavy ili pak ekstremnom metalu benda Sigh. Kyarina bajkovitost je, ipak, unikatna, za šta nalazimo primer u najsvežijem singlu Kira Kira Killer (igra reči pošto na japanskom „kira“ znači i „ubica“ i „šljokice“):

Podeli s drugima
  •  
  •  
  •  
  • 1
  •  
    1
    Share