vladimir-colovic-foto-nedeljnik-1375881967-349637


Za razliku od Valjarevićevih zimskih dnevnika šetnji, Čolovićev se bori s vremenom, a ne s prostorom


Kristina Đuković

 Knjiga reditelja i pisca Filipa Čolovića, Zima bez brata, ima dvojak život i, moglo bi se reći, primenu. Pored evidentne književne, ovaj roman je i produžetak nastojanja autora da skrene pažnju javnosti na slučaj ubistva svog brata Fedora Frimermana, koji se dogodio pre tri godine na jednom beogradskom splavu. U tom smislu, Čolovićev tekst funkcioniše kao završna reč odbrane ili direktnog obraćanja javnosti nakon niza novinskih tekstova u kojima je ovaj slučaj prepričavan, prenošen i, kako to obično biva, prekriven senkom nekih novih tragedija i slučajeva koji uvek potresu javnost.

Ali, baš kao što mu je forma dnevničke proze poslužila da se oglasi u toj kakofoniji i potonjoj medijskoj tišini isto tako, autoru služi da svog brata otrgne iz konteksta slučaja, izvuče sa javne pozornice i, putem ispovedne proze, spase i vrati na bezbedno mesto – u samog sebe.

knjiga-korice-1Slično Valjareviću čije zimske dnevničke beleške priziva već naslovom i sa kojim, u knjizi, uspostavlja i direktnu vezu, Čolović sebi zadaje vremenski okvir za ovaj proces spasavanja – prvo, najhladnije, godišnje doba nakon gubitka brata. Meteorološki izveštaji kojim počinje svaka dnevnička zabeleška u knjizi, poput refrena, odvajaju piščev razgovor sa samim sobom i, potresno, ukazuju na problem nemogućnosti prognoze vremena potrebnog za takozvani proces preboljevanja.

Za razliku od Valjarevićevih dnevnika kojima formu daju šetnje, odnosno grad kao prostor koji treba preći da bi se došlo do izlečenja i mira, Čolović ispisuje svoj dnevnik da bi se izborio sa vremenom, a ne sa prostorom. Jer, kako to u nekom trenutku zaključuje autor – prostor, odnosno grad, sada funkcioniše kao prostor u kom više nema njegovog brata i u kom svaki punkt grada postaje povod za putovanje u vreme kada je taj grad bio i grad njegovog brata.

Između ostalog, opisana kao knjiga o procesu prebolevanja, Zima bez brata sadrži delove u kojima se autor obračunava s udžbeničkim poglavljima, statistikama i savetima o tome kako se ovi procesi odvijaju. Jer, i to su forme iz kojih treba izbaviti i sačuvati brata. Retko sklon apstraktnom i filosofskom promišljanju i daleko od rovarenja po sopstvenoj psihi, a opet drugačije od Valjarevićevog pesničkog lutanja, Čolovićev dnevnik ispisan je plastičnim slikama. Grč beleženja nastao iz bojazni da se nešto ne zaboravi, ne iščaši, ne nestane, ovim slikama i utiscima daju filmsku neposrednost i životnu iskidanost. Eto još jedne funkcije ove knjige koju kaže i sam naslov – da se prebrodi zima bez brata.

 

 

Podeli s drugima
  • 7
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
    7
    Shares