Vokative moj zeleeeni


Post je originalno objavljen 10. jula 2010. godine na blogu milja lukić.blogspot.com. Kako se obraćate nekom ko se zove na primer Luka? Ili Mira?


Poznato je da slovenski jezici imaju razvijen padežni sistem, a germanski, nasuprot njima, glagolski. I dok u slovenskim jezicima pojedina glagolska vremena nestaju u govoru, mogli bismo da ih izučavamo kao arhaizme, dotle se u germanskim vrlo precizno mogu izraziti vremenske relacije.

Ako je nekome ovo komplikovano, nudim i pojednostavljeno objašnjenje. Na primer, koliko vas koristi imperfekat u svakodnevnom govoru? To je ono takozvano pređašnje nesvršeno vreme: Oni IMAĐAHU tada mnogo bogova. Ako ovu rečenicu prevedete sa: Oni SU tada IMALI mnogo bogova, iako mislite da ste je korektno preveli, niste baš sasvim u pravu. U prvom slučaju, radi se o ljudima koji su veoma stari ili su Metuzalemi i vrlo, vrlo davno imali su mnogo bogova i to je duuugo trajalo; a u drugom slučaju radi se o relativno mladim ljudima ili ljudima za koje ne znate koliko im je godina. Kod Nemaca ili Engleza ovo je vrlo velika razlika, a nama, kao i ostalim slovenskim narodima, sasvim je svejedno da li je nešto bilo juče, prekjuče ili pre sto godina. Bitno nam je da je to prošlo.

Iz ovakvih lingvističkih primera može se mnogo saznati i o mentalitetu naroda, ako se čovek samo malo udubi. U srpskom su neki glagoli potpuno istih oblika za prezent ili aorist, a to nisu ista glagolska vremena. Kod Rusa je buduće vreme podeljeno na prosto i složeno, pa to prosto buduće vreme u stvari ima isti oblik kao i prezent. Možda je kod njih još gore nego kod nas – mi se ne brinemo za prošlost, a oni za budućnost. Ako bismo išli još dublje u analizu, ništa nismo naučili iz starih grešaka jer sve odmah zaboravimo, prošlost ne postoji, pa je pitanje da li smo onda zainteresovani i za budućnost – mi smo oni koji stalno kreću ispočetka. Rusima je svejedno šta će biti sutra, oni žive danas. I tako redom, slično je i kod Čeha, Poljaka…

Ali, na stranu glagolski sistem, nad njim bi moglo da se lamentira do prekosutra, što je ujedno i najdalja budućnost do koje srpski jezik dopire.

 

MUŠKA IMENA

* Fascinantan je u stvari vokativ. Njega nemaju čak ni svi slovenski jezici, jednak je nominativu, pa onog ko se zove Boris, i u Rusiji i u Bugarskoj jednostavno dozivaju: Boris! Ali, kod nas je: Borise! I Vuče, i Dragane, i Milosave, Miloše, Igore, Petre… sva muška imena koja se završavaju na suglasnik imaju vokativ koji se ne poklapa s nominativom.

* Ona koja se završavaju na O ili E imaju vokativ isti kao i nominativ, pa tako neko ko se zove Milo, ostaje Milo i u dozivanju, kao što i Rade ostaje Rade.

* Naravno, ima muških imena koja se završavaju na A, kao što su Ilija, Milija… Često čujem Sašo, Radojico i slično, pa se uvek pitam da nije to neka pošalica za koju ne znam.

Naime, za muška imena koja se završavaju na A princip je sličan kao i kod ženskih s istim nastavkom – vrsta promene bazirana je na kvanititetu akcenta (dužini), ali su nastavci za oblik vokativa drugačiji. Ako je akcenat u dvosložnom imenu dug, na primer u imenu Miša, onda je vokativ – Mišo, u imenu Raša Rašo, Tasa Taso… Dug akcenat i dvosložna imena imaju nastavak O u vokativu. Za razliku od njih, u dvosložnom imenu Musa (Kesedžija), Saša… s obzirom na to da je akcenat kratak, nominativ i vokativ imaju isti oblik.

Kod višesložnih muških imena koja se završavaju na A, slučaj je malo drugačiji: kod imena Ilija, Milija, Nemanja, Strahinja… nominativ i vokativ se poklapaju, a imena s nastavkom -ica u vokativu dobijaju nastavak E: Radojice, Milojice, Vujice…

U najkraćem, muška imena imaju vokativ drugačiji od nominativa ako se završavaju na suglasnik (svejedno da li je mek ili tvrd, da li su imena s dugim ili kratkim akcentom) i ako se završavaju na –a a imaju dug akcenat. S nadimcima je malo drugačiji slučaj, pa Malac ostaje Malac, Kenjac Kenjac, Kerovođa Kerovođa…

Po tom pravilu, čak i ako je nekome nadimak Budala, on ostaje Budala, a ako mu samo povremeno tako tepate, onda je: Vidi, budalo, da ti kažem… Šta tek reći za nadimak Pacov – E, moj Pacov, stvarno si pacov!

 

ŽENSKA IMENA

Kod ženskih imena sve je komplikovanije. Ko se nasmejao?

Ovde završeci nemaju neku posebnu ulogu, jer se skoro sva imena završavaju na A, pa je red da se obradi akcenat. Ako se žensko ime ne završava na A, na primer ime Kleo, ili Džejn (imala sam učenicu s tim imenom, iako se prezivala na -ić), sve ostaje isto, vokativ je isti kao i nominativ.

Međutim, kod uobičajenih imena koja se završavaju na A, vokativ nije isti kao nominativ ako je akcenat dug. Moje ime Milja u vokativu glasi Miljo, Rada će biti Rado, Nada Nado, Mira Miro…

A ako je akcenat kratak, kao u imenima Mila, Anastazija, Radojka, Nađa… onda ćete im se obraćati ili ih dozivati isto onako kako se zovu.

Pogrešno se misli da imena stranog porekla, poput Sare, Hane… ne potpadaju pod ova pravila, ali nije tako. Sara u vokativu glasi Saro, a Hana – Hana. Prvo ime ima dug akcenat, a drugo kratak.

 

Vokativ je definitivno najmlađi padež. Po genealogiji, odnosno rodoslovu, on je čukun-čukununuk genitiva, najstarijeg. Nominativ je Adam, prvi čovek. I dok genitiv, makar u tragovima, imaju i oni jezici koji uopšte nemaju padeže, dotle vokativ nema – skoro niko. A kod nas, ne samo da postoji, nego treba da se prouče i nauče pravila kako se gradi. Baš mi je nešto žao stranaca koji uče srpski. I ja, kao neki vajni stručnjak, uvek naučim nešto novo. Kako pravilno stranci da ga nauče kad ga ni Srbi ne znaju dobro!

Podeli s drugima
  • 114
  •  
  •  
  • 1
  •  
    115
    Shares